Izdrži još malo, Još samo malo…
Posao se oteglio: sati u dane, dani u nedelje… Trebalo mi malo daha. PoZZdravljač se najavio i natrčao mi na volej. Pilo se čestito vino u petak uveče…
Padam
Doduše, ja padam od posla. Ovaj u pesmi pada iz drugih razloga.
Veli Zoća Peacock da se danas snalazim za muziku za popodne, jer pritisnuo ga je posao i ne može da stigne da priloži uljudan prilog. A zato smo tu da pomognemo jedni drugima: drvo se na drvo oslanja, a vinil na vini (pa tako bar dve hiljade komada, dok zamalo ne pukne greda na tavanu). Ispade zicer, jer sam u nekom tekstu jutros očešao sintagmu “goin’ down“, koja u slučaju pesme na koju sam se asocirao ima doslovno značenje, a ne jedno od pedeset idiomatskih.
I’ve got my head out the window
And my big feet on the ground, yes I have
I ne prestaje da mi se vrti po glavi. A jedini način da izbiješ pesmu iz glave jeste da je ponovo turiš u uši. U ovom slučaju, to mi nije teško palo.
Bicikl(o)
Svet bez mobilnih telefona
Da, boga ti, šta bi bilo kad bi mobilni telefoni odjednom nestali, a navike ostale?
Možda bismo opet počeli da planiramo, družimo se i razvijamo socijalne veštine bez socijalnih mreža… E, baš bih voleo.
Jedna na dan (3-18): 18. jul 2013.
Kako prepoznaješ dobar objektiv? Kad izvadiš fotku iz aparata, posao je završen.
– Evo ti, probaj!
– Bolje da ne probam, iznerviraću se posle – odgovorih mu.
– Kako hoćeš… Ama, bolje da probaš…
Kroz glavu mi je samo prolazila misao da taj beli objektiv košta više nego moj auto.
Navrnem Životinju na svoj fotoaparat. Tresnem jednu ekspoziciju kroz prozor. Bacim pogled na displej i počnem da psujem. Ovde nema više šta da se radi, osim možda da malo izdužim izrez zbog kompozicije i da o’ladim boje, jer još nije zlatni sat. Tako i bi.
Svod od suza
Nekada te smore i stvari koje mnogo voliš. A onda se, po pravilu, iznenada i neočekivano, pojavi nešto što te razdrma i natera da se zamisliš. Muzički dragulji dolaze sa raznih strana sveta, samo ih treba prepoznati i sakupiti. Pičimo u daleku Australiju…
Prvi album grupe Anubis, čudnog naslova 230503 (2009), čuo sam i momentalno zaboravio. Odleteo je u kantu. Izgleda da sam se zajebao, moraću ponovo da ga detaljnije preslušam.
Beli jeleni u trku
Šta je to u ljudskom biću…
…što ga vodi ka budalastom ponašanju?
Ovo je, kažu, sport.
Možda nije u redu sa definicijama, a ostalo funkcioniše…
Jedna na dan (3-17): 17. jul 2013.
Pa nije nam trebalo ni godinu dana da izađemo na teren…
Sve u svemu, brat Gremo i ja se već godinu dana kanimo da posetimo Araču, jedno od kultnih mesta u Banatu, raj za fotografisanje u zlatni sat. Te nema vremena, te ne mogu da stignem, te maca je pikila, te kuca je gladna, te nije lepo vreme, te samo tetki u Lukićevu da odnesem lek…
E, pa zlatni sat se zadesio, a mi u zlatnom satu na Arači, jula 17. dne, leta gospodnjeg 2013, pa opal’. Šta smo tamo snimili, možda ćete i videti ovijeh dana, a sada delim sa vama jedan portret brata Greme u akciji.
Ponovljeno čitanje za ovo leto
Telefon je zazvonio, ja sam se trgao kao oparen, a Vule mi je kratko poručio: Dođi odmah! I spustio slušalicu! Dok sam jurio ka njemu svašta mi se motalo po glavi. Prijatelj je zvučao kao da je u nevolji.
Iz njegove sobe treštala je muzika koju nikada do tada nisam čuo. Friške ploče su, napokon, stigle iz Engleske. Pružio mi je omot ploče koja je svirala, sa koga me je gledala ružnjikava žena koja je izgledala kao muškarac, i suvo procedio:
– Kakva je, bre, ovo muzika?
Tako sam počeo i ja da slušam PUNK. 