Hiljadu pereca
Da, znam da znate taj prastari vic. Znam i da ste gledali “Folirante”. Ama, znam dobro i da vam nije ni do jednog ni do drugog.
E, baš zato.
Malj
A sad malo klasike. I to one koja razbija kamenje u bubregu.
Moralo je da dođe na red kad-tad: ulazim u zonu za 5. oktobar. Karte za koncert Petera Gabriela nas već čekaju u Zagrebu.
Odvrni te zvučnike.
Čekajući Meri Popins
Kad ti Dali pakuje snove
Pakovanje tipa “dva u jedan”: dve sekvence iz filmova u koje je Salvador Dali umešao prste. Prvo je Spellbound (1945), Hitchcockov film koji je kod nas preveden kao Začaran (ako je verovati IMDB-u), gde Gregory Peck prepričava svoj košmarni san. Košmar koji se nastavlja je, naravno, iz Andaluzijskog psa (1929), filma koji je Luis Buñuel spakovao kao pravi kinematografski manifest nadrealizma.
Da se zapamti.
Šetaj!
U naslovu se nalazi lajtmotiv mog stava o onima koji pričaju da je rock’n’roll mrtav. A pričaju tako samo zato što su nesposobni da prepoznaju šta se to dešava. Tužno je živeti u prošlosti.
Zapravo, lako je objasniti. Samo da postavim primerenu muzičku sliku, pa ću vam objasniti o čemu ja to solim.
Mimikrija prvog reda
Pljus!
Znao sam da je moderni manir takav da se brodovi porinu postrance, ali nisam znao dokle ide rizik. Izgleda da ga ima oho-ho. Pazi sad:
Što ti je tehnika…
Tako je govorio Zaratustra
Kratki rubato uvod, odsečna bas linija, poznata orkestrirana tema, kotrljajući zvuk električnog klavira, zvezdana postava muzičara koji se smatraju najboljim intrumentalistima na svetu… Šta bi još muzički sladokusac mogao da poželi?
Čudo jedno kako neki snimci, s godinama, ništa ne izgube na svojoj lepoti i magiji. No, pored uživanja u njegovoj muzici, mene za Deodata vezuje i priča o jednoj strašnoj oluji…
