Egzibicionizam postoji u raznim oblicima. Jedan od suptilnih oblika je onaj kad svoje praktično znanje koristiš da na licu mesta blamiraš druge ljude. Na primer, ovako.
Zapravo, ispao sam na kraj srca. Simpatično je.
Одлучица
Некад давно, у социјалистичка времена, морали смо много да пазимо на цркве и вернике. Водио се рат двеју пропаганди. Антикомунистичка је (са извесном основом од раније) тврдила да нема слободе вероисповести у социјалистичким државама, а наш либерални социјализам је контрирао штитећи цркве и вернике од било какве критике, нарочито од руке обичног народа.
Партија је могла да критикује религију, нарочито уопштено и теоретски, и можда да одврати на понеки чланак у верским издањима (којих је било ихај, али сте морали до дилера да их купите, на киосцима су продавали само њихове календаре). Чланак у обичним новинама, који би опалио по неком неделу месне цркве, појединог свештеника, или чак и месна подружница ССОЈа која би хтела да отвори дискаћ сувише близу цркве – за то се већ добијало по прстима, то је “повреда религиозних осећања верника”.
Аха, па да. А онда на форуму вели другар са Хаваја
Тада сам радио у Тексасу и кад је шеф сазнао да сам агностик/атеиста, увртео је да бих ја ладно убио неког јер свакако немам вредности ни морала чим се не бојим бога.
Да, баш тај рад, умови који не умеју да замисле да неко може да буде поштен ако нема кога да се боји. Ваљда мере по себи. Nastavite sa čitanjem… “Одлучица”
Vodim te na more
U stara, dobra vremena, početak juna bio je obeležen grozničavim razmišljanjem gde će se letovati. Od tada, mnogo toga se promenilo. Ove godine većina ljudi, pritisnuta problemom kako sačuvati vlastiti život, i ne razmišlja o tome. Kada nema pravog mora, dobro je i virtuelno. Sunca, koje nam ovih dana tako nedostaje, i razbibrige nikada nije dovoljno.
Prijateljstvo nekadašnjeg Idola, Vlade Divljana, sa nekadašnjim članovima grupe Film, Maxom Juričićem, Marinom Pelajićem i Jurijem Novoselićem, traje još od zajedničke turneje njihovih matičnih bendova. Svedoci kažu da su se urnebesno zabavljali, a tada uspostavljeno prijateljstvo nije se pokvarilo i tokom proteklih decenija.
Utovar nedeljom, 9. juni
Lepo reče ona pesma, koju sam malo modifikovao: Nedelja je lepa samo dok se čeka, dok od sebe samo nagoveštaj da.
Hiljade i hiljade tisuća puta sam si rekao da ne pamtim, nego da zapisujem, papirče i olovče pa udri. I na tisuće puta sam si rekao da ne pamtim, nego ukucavam u mobilni na primer kao neposlate SMS-poruke. I stotine puta sam si rekao da ne pamtim, nego da diktiram u mobilni telefon.
Al’ ne vredi. Stoka ostaje stoka. Nebrojivo mnogo puta (ma, serem; brojivo je, al’ ko će se time zamarati) su mi razne ideje, misli, kratke priče i slično otišle u nepovrat, jer ih nisam zapisao, ukucao, snimio. Tako je i sa ovim Utovarom. 
Povratak u budućnost
Možemo rekonstruisati fragmente prošlosti, ali promene na nama ostaju…
Irina Werning, fotograf iz Buenos Ariesa, prihvatila se neobičnog zadatka: rekonstrukcije nečijih fotografija od pre više decenija sa istim akterima i u istom okruženju. U projektu “Back To The Future” ona skoro forenzičkim metodama pristupa analizi kadra (ugao kamere, osvetljenje, scenografija, odeća…) i pokušava da napravi što verniju reprodukciju. Zanimljiv koncept, gde se kroz nepromenljivost okruženja i promene na nama samima uveravamo u prolaznost života.
Težak slučaj zaljubljenosti
Neki ljudi baš nemaju sreće u životu. Kao ovaj dvojac iz današnje priče. Jedan je napisao fantastičnu pesmu, a drugi ju je proslavio i u naponu stvaralačke snage naprasno preminuo.
U svakoj knjizi koja se bavi istorijom popularne muzike pročitaćete da je Robert Palmer bio veliki pevač izuzetnih glasovnih mogućnosti. Jedan od najvećih koje je Engleska ikada dala. Čovek izuzetnog šarma, lepote i stila, koji je vešto mešao različite muzičke žanrove na svojim albumima i uvek, po pravilu, okupljao svetsku muzičku elitu da mu pravi pesme i svira na snimcima. No, on je danas samo povod za jednu drugu priču.
Ogovaranje
Pet istorijskih zabluda
Poučan crtać o pet zabluda koje imamo o nekim istorijskim činjenicama.
Svega ovoga ne bi bilo da je Pera otišao pravo u policiju umetnici nisu slobodno interpretirali neke događaje, kao i da je postojao jedinstven sistem mera.
Nisi ti za mene
Samo pominjanje harmonike, među ljudima koji neguju svoje zulufe kao životni stav i posvećenost muzici koju vole, izaziva grimasu gadljivosti na licu ili visoko podignute obrve. Valjda su im dozlogrdile prevelike doze ovog instrumenta koje svakodnevno susreću na ovom našem podneblju. No, ne mora uvek da bude tako.
Ovo je muzika koja se zove Zydeco . Izvode je potomci Kreolaca, robova iz jugozapadne Luizijane, teritorije koja je pre dva veka bile kolonija Francuske i Španije, a možemo samo da nagađamo ko je još tu umešao svoje prste i još neke delove tela. 🙂
