Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Neki ljudi se ponose time što zajebavaju životinje.
Sve u svemu, postoji teza da je poslušan pas isto što i pametan pas. Meni se ovaj pas baš i ne čini osobito pametnim. Ali da je poslušan, kao i da je, izgleda, vrlo dobro kondicioniran (najverovatnije izgladnjivanjem, a možda i batinama), u to nema sumnje.
– Hoćemo li? – upitala je moja baka.
Skočio sam kao oparen. Bio sam još od juče spreman, kada je pao konačan dogovor. Ko da joj kaže da sam cele noći samo kunjao, ne mogavši da zaspim od uzbuđenja.
Imao sam deset godina i mislio sam šta će reći roditelji. Ovo je bila tajna operacija, da ne bih prošao kao sa kupovinom bicikla, koja je bila stopirana u začetku.
Krenuli smo, a svaki moj korak je bio sve kraći i kraći. Kada smo stigli do izloga prodavnice, oči su mi se pretvorile u šoljice za kafu.
U mene je gledao, u dve nijanse sivog, GRAMOFON.
Dok je sa prodavcem završavala formalnosti, baka je rekla:
– Izaberi i neku ploču, šta će ti gramofon ako nemaš šta da pustiš na njemu.
Mnogo mi je žao prosvetnih radnika, bezočno ostavljenih bez zaklona pod unakrsnom pucnjavom vazda nezainteresovanih đaka, iskeženih roditelja jakih očnjaka i sumanutih očekivanja raspalog društva. Želim da pomognem, koliko mogu.
Prostorvreme ubrzanih uporednih tela
Zadovoljan napretkom elemenata teorije, Ajnštajn se usuđuje da razmišlja o jednoj svakodnevnoj situaciji: telu koje rotira u odnosu na neko uporedno telo. Svi mi, stanovnici Zemlje, od virusa do Homo Sapiensa, nalazimo se na jednom takvom rotirajućem telu: Zemlji, u odnosu na Sunce. Kinematika i dinamika takvih kretanja su, naravno, odavno rešene u njutnovskoj mehanici, no temeljno-preispitujući Ajnštajn misaonim eksperimentom o rotirajućem disku zahteva da se provere komponente prostorvremena. Setimo se: kada disk rotira (pa makar i ravnomernom ugaonom brzinom) u odnosu na nepokretno uporedno telo, na svaku tačku deluje ubrzanje (bar centripetalno). Takođe, osa rotacije je tada u mirovanju.
Ispostavlja se da telo koje se kreće ubrzano ne možemo uhvatiti ni za glavu ni za rep; krećući se od centra diska ka periferiji, merenja daju sumanute rezultate: časovnici u svakoj tački tela otkucavaju različitim ritmom (u odnosu na nepokretno uporedno telo); odnosa obima i prečnika krugova su veći od broja π, merni štapovi se skraćuju ako merimo upravno na prečnik, a ostaju isti ako merimo u pravcu prečnika (naravno, u odnosu na nepokretnog posmatrača). Sve se ovo dešava jer se duž prečnika diska menjaju brzine kojima se tačke kreću:
Ako posmatrač na disku primeni svoj jedinični merni štap (štap koji je kratak u poređenju sa radijusom diska) po tangenti na periferiji, ovaj bi, procenjeno sa galilejevskog sistema, bio kraći od 1, pošto se pokretna tela skraćuju u pravcu kretanja. Sa druge strane, merni štap neće doživeti skraćenje u dužini, posmatrano sa K, ako se na disk nanosi u pravcu prečnika. Suprotno, ako on postavi svoj merni štap duž radijusa diska, posmatrač iz K ceni da nema skraćenja. Ako, dakle, posmatrač meri prvo obim diska, onda prečnik diska svojim mernim štapom i podeli potom ova dva izmerena rezultata, neće za količnik dobiti poznati broj π=3,14…, nego veći broj, dok bi, naravno, za disk koji miruje u odnosu na K ovakva operacija vodila tačno do π. (A. Ajnštajn, Relativnost 1916)
Nastavite sa čitanjem… “Pojam o opštoj teoriji relativnosti (O), treći deo”
Da li treba verovati onome što vidite, onome što osećate – ili možda onome kako jeste? Pitanje je vredno rasprave. Najpre mala ilustracija.
Mikrofon je vaš.
Dok vi ovo slušate, ja se vraćam sa praziluk-ture po Segedinu. Ništa pametno o tome nemam da vam kažem, osim da sam se prisetio kako bih mogao da vas podsetim na jednu od meni veoma omiljenih prog-rock grupa. Koncert grupe Omega u Kikindi je prva živa svirka kojoj sam u životu prisustvovao, a to je nešto što ostaje u srcu za sva vremena. E, tada hit beše baš ova stvar.
Nikad bolji razlog za kratak utovar!
Stvar je prosta da ne može prostija biti. Imao sam dosta posla (što za nas slobodne strelce i nije tako loša stvar), a pride sam se klonio svih dnevno orijentisanih medija nakon što sam doživeo skatološko iskustvo na televiziji prošle nedelje popodne. I kako sam to učinio, ispade premalo izvora za tekuće glugen-orijentisane sadržaje. Kao posledica, ispade šta ispade – ili bolje reći, ne ispade.
Ček’ malo: skatološko iskustvo?
Ne, nemojte da gledate u rečnike. To je, prosto, mudroserni termin za “sranje” u svim kontekstima doslovnog i figurativnog značenja. Možda biste mogli da mi pomognete, ako gledate televiziju redovno, i da mi objasnite otkud ova praksa. Evo o čemu je reč.
Došlo vreme. Došlo, pa otišlo. Srećom, neko se setio da zabeleži…
Sa kultnim delom “Moskva – Petuški” Venedikta Jerofejeva smo se družili krajem proleća i početkom leta 2011. godine. Došlo je doba da zavirimo u nesrećnu sudbinu tog pesnika koji je za muzu izabrao nikog drugog do Bahusa. Shvatajući efemernost sveta oko sebe, Jerofejev se dao na put laganog samouništenja…
Pogledajte ovaj dokumentarac.
E, moraću da probam tu “komsomolkinu suzu“, pa nek’ ide život!
Muzika pustinje.
Kako stoje stvari, moja koncertna sezona se pruža na dijagonali avgust-septembar-oktobar. Pa ako budem upisao tri dobra koncerta, to neće biti malo. A prvi od njih, sad je i zvanično: Calexico u Beogradu, na malom Kalemegdanu, 7. avgusta. Žurka!
U to ime, uvodna stvar sa jednog od meni omiljenih albuma grupe, Carried to Dust (2008).
