Šta se dešava kad cediš mokru krpu u bestežinskom stanju?
Može biti da vi mislite da je to pitanje benasto i glupo, ali se pokazalo ne samo da nije glupo, nego već i veoma zanimljivo. Lik u Međunarodnoj svemirskoj stanici je udovoljio ovom pitanju dvoje srednjoškolaca i napravio eksperiment pred kamerom. Pazi sad:
(uoči kako je krpa bila spakovana)
Pa sad ti reci da postoje glupa pitanja.
In memoriam: Storm Thorgerson
David Gilmour je rekao da su ti omoti neodvojivi deo dela koja je njegov bend pravio. Listam omote ploča koje je napravio taj čovek i shvatam da su neodvojivi deo mog sazrevanja.
Juče je u sedamdesetoj godini preminuo Storm Thorgerson, legenda grafičkog dizajna, čovek koji je slavu stekao kao jedan od osnivača i ključni autor studija za umetnički dizajn Hipgnosis. Reč je o umetniku vanserijskog kalibra koji je napravio ključni uticaj na dizajn popularne kulture tokom više od četrdeset godina aktivnosti. Zbog toga, Suština pasijansa se odužuje velikom umetniku na poseban način. Ali, najpre reč sećanja.
Ponikavši u Kembridžu, bilo je viđeno da grupa Hiphnosis stupi u saradnju sa najpoznatijim muzičkim bendom koji je takođe došao iz tog gradića u London. Elem, upravo je David Gilmour prišao Thorgersonu, znancu od ranih dečačkih dana, i predložio mu da napravi omot za drugi album grupe Pink Floyd, A Saurceful of Secrets (1968). Tako i bi. A ono što je usledilo danas ima miris epske priče.
Divlja šuma
Danas slušamo Velikog Majstora cele jedne klase muzike. Dragi moji, Paul Weller.
Pogled u daljinu
Kreativno, utroje
Pogledajte šta rade ova, hm, trojica.
Svašta bi čovek pomislio. Na čas me podsetilo na polovinu onog tzv. benda Village People, božemeprosti. Ali ajde-de, ne može mu se osporiti doza originalnosti.
(tnx Boris)
Srce kmeči, rakija ga leči
Najbolje pesme, po pravilu, nastanu iz loših životnih iskustava. A retki su autori koji znaju da sve te užasne emocije koje slamaju čoveka pretoče u dobru priču uvijenu u zaraznu muzičku zavesu. Evo jedne od njih.
Kameno lice
Sidnejska Opera, iz ugla arhitekte
Ima li ikoga pismenog po kriterijumima 21. veka da ne zna kako izgleda zgrada sidnejske Opere? Ova građevina, koju je Zelazni nazvao “riba-jede-ribu-jede-ribu”, najveća je likovna ikona Australije. Šta jedan vrsni arhitekta veli o ovom delu svog kolege Jørna Utzona?
Hteo bih usput da vas podsetim na dr Ranka Radovića, arhitektu koji je pored hiljadu obaveza stizao i da se bavi popularizacijom arhitekture. Njegov pristup me je podsetio na onaj školski program televizije Beograd, onih godina kada je televizija, zamislite samo, služila i kao sredstvo obrazovanja. Bilo je to toliko davno da se danas ponekad pitam je li to zaista bilo tako ili sam sanjao.
Na sred, po sred i u sred srede
Džanum, na sred sela…
Slutim poznati su vam gornji stihovi, kao i reči “Ajde bre, svirite i pojte…“. Jest’ pojala Koštana, ni’e da ni’e; izvornim napevom pozabavio se i Mokranjac, a nakon nekoliko decenija za Mokranjcem, inspirisan izvornim motivima Stjepko Gut je pesmu uvrstio u svoju Srpsku simfonijsku jazz svitu.
Osma Mokranjčeva rukovet počinje sa Džanum, na sred sela, baš kao i osmi stav Gutove svite. Poslušajmo.