Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Tek je kraj februara, a već je jasno čiji rad će biti album godine…
Što rekoše u časopisu Q: mi sada živimo u eri Davida Bowiea. Novi album je najavljen ni iz čega, kad smo već izgubili nadu da će se čovek ikad više baviti muzikom. A on je potajno radio sa najvernijim saradnicima već dve godine; upravo zahvaljujući toj vernosti, ništa se nije saznalo. Posle melanholične pesme “Where Are We Now“, preksinoć je objavljen još jedan singl sa albuma The Next Day, koji nam dolazi kroz dve nedelje…
…’Oću i ja malo!
Ako mi ikada bude zatrebao PR menadžer za Suštinu pasijansa, sad znam da postoji neko kome mogu da se obratim.
Kao da sam predosetio loš dan napolju, sesiju sam izveo dan ranije…
Ponekad valja investirati u sutra. Ako ni zbog čega drugog, a ono zbog kiše koja po ceo dan ubija raspoloženje. Imao sam čime da se bavim, uglavnom. A ovog puta, reč je o vraćanju na jedno staro mesto, neposredno pre kiše, u nameri da uhvatim drugačiji senzibilitet nego onomad. Baš gledam: ono je bio 9. april, šest nedelja ispred po datumu… A sad, u poslednjem mesecu kalendarske zime, to mesto izgleda ovako:
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (333): 26. februar 2013.”
I fell into a burning ring of fire,
I went down, down, down and the flames went higher…
(Da zatvorimo krug sa jutrošnjim prilogom…)
Danas bi bio 81. rođendan Dase u crnom. To je dobar povod da se prisetim kako nisam postavio dovoljno njegove muzike u ovu rubriku. Beše samo jedna do sad, i to tuđa pesma – “Hurt“. Doduše, Johnny Cash ju je preuzeo, čak i po priznanju Trenta Reznora, autora pesme. I ovog puta, ako ćemo mak na konac, slušamo tuđu pesmu, mada se to ne gleda tako kada je reč o autorskom radu June Carter Cash, žene koja je Cashu bila ljubav života. Reč je o drugoj najvažnijoj pesmi u karijeri Johnnyja Casha, objasniću vam zašto.
Tehnike koje se danas koriste za praćenje aktivnosti Sunca dozvoljavaju da vidimo stvari koje donedavno nije bilo moguće videti. Pogledajte ovo ludilo.
Komentar je izlišan.
Tema je takva da bih mogao da napravim veliku seriju… A možda i hoću.
Uz informaciju da u Kikindi, varoši sa manje od 40.000 stanovnika, u svakom času ima oko 500 kuća na prodaju, možete zamisliti da ima i onih koje su stare i odavno napuštene. Dovoljno je nekoliko zima bez grejanja kuće od naboja, pa da krov bude oštećen: tada propadanje bude mnogo brže.
Ruševina koju sam slikao u ponedeljak popodne nalazi se u najprometnijoj ulici u Kikindi. Dobar plac za poslovni prostor… Kada bi bilo nekog poslovanja.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (332): 25. februar 2013.”
Predlažem da se sledeća numera pušta na početku svake informativne emisije i da time zamene petnaestominutni davež kojim nam skreću temu sa bitnih stvari.
Može ponekad i ova rubrika da bude zloupotrebljena za dnevnopolitičke svrhe, je li tako?
A mimo toga…
Ala bi to bilo veselo!
Valjalo bi uspostaviti koncept alternativnih reklamnih spotova. Evo idealnog spota za mekdonalds. Mada, priznajem: bio sam slab na njihovu pitu od jabuka i filter kafu. Ali, to me je odavno prošlo.
Imate li neki predlog za alternativni spot?
Mislio sam da sam video sve što se može videti na gusanijadama.
Vraga: ni blizu.
Prođe još jedna gusanijada, a ovoj sam se posebno radovao jer je prva za koju imam doličnu opremu za fotografisanje. Međutim, šta se babi snilo… Najpre, počelo je ranije nego inače; na netu informacije o vremenu i tačnom mestu održavanja ni slovceta, a ja lokalne radio i TV stanice ne konzumiram, nije dobro za zdravlje. Ajd’ dobro, zateknemo početak treće borbe, koja nije dugo trajala… Neuobičajeno velika pauza između borbi… Jedna borba od šest sekundi… Sledeća od petnaestak sekundi… Foto-mućkovi na laganoj kišici i jakom vetru… I najzad, jedno zanimljivo nadmetanje za osvajanje srdaca ženskog dela jata, tabačina koja je trajala dovoljno dugo da bude zanimljiva za slikanje. A glavno finale, ono na koje su mnogi znalci polagali nade da će imati epski karakter, jer oba guska su šampioni izdržljivosti – nije održano jer jedan od takmaca je bio nešto indisponiran…
No, ulov je mali, slab i nedostaje mnogo toga – scene, rakursi, kompozicije – ali nije da nema. Čak i jedno iznenađenje, nešto što nisam primetio tokom slikanja: rvački zahvat!
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (331): 24. februar 2013.”
The Rome Pro(g)ject je naslov koji sadrži očiglednu igru reči. Kovanica sačinjena od reči “progressive” i “project”, ona u sebi krije nešto veoma zanimljvo i vredno pažnje ljubitelja progresivnog rocka, u koje se ubrajam i ja.
Sa idejom da kreiranja muzike u slavu celokupne istorije grada Rima, muzičar Vincenco Ricca je tokom 2012. godine okupio crème de la crème evropskog progresivnog rocka i zajedno sa tim uglednim muzičarima koncipirao i sastavio izvrsni višeautorski rad pod nazivom The Pro(g)ject Rome. Poslušajte:
Prepoznali ste ko svira? Bar gitaristu?