Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Due capelle grande de la Cathedrale de Milano.
Ima li osobe koja je ovaj film odgledala samo jednom? Ako ima, opraštam im taj greh, jer sam ubeđen da je to samo “pauza” do sledećeg gledanja; teško mi je da zamislim osobu koja se zadovoljila tim jednim gledanjem.
| Originalni naziv: | A Fish Called Wanda |
| Godina izdanja: | 1988. |
| Reditelj: | Charles Crichton |
| Glavne uloge: | John Cleese, Jamie Lee Curtis, Kevin Kline, Michael Palin i drugi |
| Trajanje: | 108 minuta |
Poznajete li Mostar sevdah reunion? Kratko rečeno, oni su najbolje što je čudni i definiciji neskloni žanr etno-fusion izrodio na tlu Bosne i Hercegovine u poslednjih nekoliko decenija. Upravo to je onaj bend koji je napravio onaj album sa Šabanom Bajramovićem i onaj album sa Ljiljanom Petrović. Majstori prve vrste. Poslušaj ovo.
Svetsko more, okeani, struje… Ovog puta u vizuelizaciji koja neobično liči na nebo Van Goga, a zapravo jako ima smisla: to su morske struje.
Očaravajuće.
Čuje se zvono: utrčavam u poslednji krug.
A kako se godina dade u broj više°, ko će znati…
O opasci iz podnaslova ću malo kasnije. Sad je važnije da najavim nešto drugo.
Kada sam pripremao drugi ciklus “jedna na dan“, koji sam pokrenuo 1. aprila 2012. onim autoportretom, krenuo sam sa dve kapitalne novosti. Prva je bila očigledna i materijalne je prirode: tokom jednonedeljne pauze između dva ciklusa kupio sam svoj prvi DSLR fotoaparat, i stupivši na novi stepenik tehničkih mogućnosti, resetovao sam svoje prethodne eksperimente kako bih krenuo u nove. A druga i izvesno važnija promena beše da “jedna na dan” ne znači “jedno fotografisanje na dan”, nego “jedna fotografija na dan”. Ili, ako ćemo pravo: “jedna pouka o fotografiji na dan”. Promena je dvojake prirode. Banalni momenat je taj da ima dana kad ne mogu da postignem uslove da fotografišem nešto vredno pomena; sve tako izvedene fotke u prethodnom ciklusu su bile čisto smeće, osim u pad incidentnih slučajeva. A drugo: pouka je uvek važnija od materijalnog dodatka lageru fotografija. U suštini, ta promena je ugradila spokoj u moj projekat. Fotografija od prethodnog datuma nije bilo mnogo (ne znam tačno, ali recimo 10-15%) i one su služile kao džokeri.
To što ovo pričam, opet, ima dva razloga. Prvi je taj da ovde objavljujem fotku staru pet dana (doduše, spremljenu za ovakav “zicer”). A drugi je taj da ću tokom marta verovatno prolaziti kroz arhivu od (ovog časa) 12.500 ekspozicija i izvlačiti neke primere, jer želim da rekapituliram svoju prvu godinu sa novom klasom opreme pre nego što osmislim kako će izgledati treći ciklus… Da, rešio sam da nastavim.
Papa was a rolling stone,
wherever he laid his hat was his home
all he left us was alone…
Koliko volim sledeću pesmu, teško mi je da objasnim. Srećom, ne moram: još nisam čuo za nekog kome ovaj perfektni ritam, tempo taman sporiji od koraka i melodija za sva vremena nisu po volji. Retko je čujem i uvek se naježim. No, ovog puta tužni povod: tek pre nekoliko dana sam saznao da je Damon Harris, pevač grupe The Temptations koji je bio glavni u originalnoj izvedbi pesme “Papa Was a Rolling Stone” iz 1972. godine, otišao na Neko Bolje Mesto još 18. februara.
Zapravo, nije film nego samo špica, ali svejedno. Uspešno je!
Da li ste primetili hit detalj?
Tako je: Homer vozi Ladu 2105.
Kašičica meda našte srca…
Ama, lažem k’o pas. Oni nutricionistički čistunci bi se prenerazili kad bi znali da med uglavnom koristim kao sladilo u čaju. Otkad sam se skinuo s kafe, pijem epske količine čaja od mente (pravi čaj takođe izbegavam), a volim da ga osladim sa malo meda; svake večeri šolja zelenog za Jasnu, lonče mente za mene, i to je već tradicija. E sad, bili smo nepažljivi pa nam ponestalo zaliha meda, pa sam još prethodne večeri morao da posegnem za poslednjom teglicom. Kad ja tamo, a ono – saće u medu. Jedan što se bavi pčelama doneo kad je bio poslednji put. To mu dođe opet neka prehrambeno-ideološka stvar o kojoj ne znam ništa.
I sad sam počeo da koristim taj med “kako bog zapoveda” (a kad niko ne gleda, pride i čaj zasladim) i u to ime, došlo mi da fotografišem tu teglu, sa jedinim ciljem da sačuvam tačnu boju meda. Dakle, monitor je hardverski kalibrisan, hodogram je poznat, a isti uslovi koji su važili pri slikanju nalaze mi se iza leđa, ako zatreba referenca. I dobijem ovo:
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (335): 28. februar 2013.”
Slobodan od mržnje. Slobodan od zavisti. Slobodan od pohlepe. Pa onda: slobodan od televizije. Slobodan od politike. Slobodan od NVO. Slobodan od metiljavih političara. Slobodan od potrebe da se pije mleko. Uglavnom, postoje razne slobode.
Danas slušamo možda najzarazniju temu koju je sročio Stevie Wonder: reč je o pesmi “Free” sa albuma Characters (1987). Pesma nije bila gurana kao hit, ali do danas je ostala jedina koje se sećam sa tog albuma…
Probušila se guma, nemate lepka ili lepak ne pomaže. Šta sad?
Ovde je usledio onaj čudni momenat shvatanja kako su genijalne stvari jednostavne u svojoj suštini. Za mene najluđi detalj je taj što svako ko ume da izvadi unutrašnju gumu, umeće i da primeni ovaj trik. Ako spadate u takve, nije loše da znate za ovaj trik.
Ova je dugo čekala da je obradim, a bila mi je važna.
Umalo da je zaboravim…
Tokom jedne šetnje po trgu pre desetak dana, ugledao sam stubne skulpture oko jednog ulaza u zgradu i setio sam se jednog od prvih časova fotografije, u petom osnovne. Navrlo mi je jedno jako sećanje na raspravu o senkama, kada nas je nastavnik terao da razmislimo o tome kako da izbegnemo jake senke u kadru. Tad sam rešio da slikam te skulpture i da kasnije simuliram visoki kontrast na monohromatskom predlošku. I vrag da me nosi, zaboravio sam na tih par fotki koje sam uhvatio. A onda sam naišao na njih i bilo je jasno čime ću se baviti ove večeri…
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (334): 27. februar 2013.”