Eh, danas sam bio ometan, ometen, smeten i pometen. Jednom rečju, smetenjak.
Ali to me ne sprečava da vam šutnem jedna volej u sinapse. Ovo je čist klasik od prljavog klasičara, čoveka koji je bio učitelj čak i starijima od sebe.
Esencija.
Signal i šum
Zack Arias sa gađenjem odbija da postane rob tehnologije. Vraća se na krajnje uprošćeni, ali i dalje istinit, jasan i dovoljan spisak opreme: “kamera ima zatvarač, objektiv ima blendu, a to dvoje služi za kontrolu svetla”. Kamera, objektiv, svetlo. I to je to.
Ne bez pesničkog nadahnuća, Zack govori o odnosu signala i šuma – u svojoj glavi, za koju je otkrio da je ključni deo za nadgradnju njegove foto-opreme.
Jedna na dan (293): 17. januar 2013.
Kreativni nered: to je pojam pred kojim naše bolje polovine uvek ustuknu…
I tako, dok sedim i čitam o nečemu što ima veze sa praksom u fotografisanju ili u obradi, često odmah zgrabim fotoaparat, promenim nešto na njemu prema preporuci koju istražujem i štriknem u pravcu meteža na mom stolu… Ama, gde ćeš bolji poligon!
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (293): 17. januar 2013.”
Ne, stvarno, je l’ zna neko?
Danas kasnim, pa vadim džokera: najbolja obrada neke dosadne pesme u istoriji sveta.
E, tako se to radi.
Danas u Avganistanu, sutra u vašem stanu
Sedi tako čovek i gleda lokalne vesti. A vesti nisu vesti ako nisu reality show. I tako: jurnjava kola, sve sa snimcima iz helikoptera. Kad, ne lezi vraže…
Pa sad ti vidi.
Štogod detalja o toj jurnjavi može da se nađe na nekim portalima vesti, mada to sad više nije toliko ni bitno.
Jedna na dan (292): 16. januar 2013.
A sad, jedan eksperiment…
Kad sam još na samom početku prvog ciklusa “jedna na dan” slikao tablete koje pijem svaki dan (lekovi; nije bitno zašto), nisam mogao ni da pomislim da će to biti ubedljivo najviše pregledana fotografija na nekim foto-portalima na kojima sam objavio varijantu te fotke. Baš mi je naspelo da overim hoće li se taj trend ponoviti, pa mi je trebala još jedna slična fotka. Navrnuo sam sva tri makro-sočiva (+4, +2, +1, dioptrija se sabira), postavio scenu, pa opal’. Ovog puta sam imao drugačiji hodogam nego onda, doduše i prilike su drugačije.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (292): 16. januar 2013.”
Zona sumraka
Kako se davne slike očas vrate, to je neverovatno.
Sinoć sam nešto špartao tamo-amo po jutjubu, pa među linkovima sa strane natrčao na ime Golden Earring… To je grupa na koju nisam pomislio ko zna koliko godina. I da bi stvar bila lepša, nije to bila pesma “Radar Love“, koju smo besomučno slušali na rock večerima u diskoteci “Delfin”, nego “Twilight Zone“, jedna koju sam ranije čuo svega par puta, dovoljno malo da bih zaboravio na nju. A sad ne samo da sam je se setio, nego sam natrčao na akustičnu verziju.
Prvo da čujemo stvar, a onda imam još ponešto da ispričam.
Jedan veoma, veoma kratak film
Kada gledate konceptualne filmove, ponekad je od presudne važnosti da budete dobro skoncentrisani od prvog trenutka. Verujem da je i ovde takav slučaj.
Usput, ovaj film na s uči poštovanju truda ekipe koja se nalazi iza kamere: koliko puta ste doživeli da se u bioskopu upale svetla pre nego što se završi odjavna špica? Primećujem da je to u poslednje vreme postao manir i prilikom prikazivanja na televiziji. Sramota.
Jedna na dan (291): 15. januar 2013.
Kako samo sve dođe na svoje: već sam imao tri fotke nad kojima sam isprobao novu tehniku…
Pričao sam vam već, umesto jutarnjih novina čitam neke blogove: natrpao sam štošta u Google Reader, pa mi je lako da pratim. Nađe se ponekad tamo i zanimljivih tehnika, ponekad čak i naučim nešto… A da bih naučio, moram da probam to o čemu se piše. I naletim na prilog o manje često, skoro-pa-alternativnoj tehnici smicanja osnovnih boja na grafikonu. Za to se nekad moralo u Photoshop, a danas i Lightroom to ima na zicer, pa bude zanimljivih rezultata ako znate kako.
Taman mi natrčalo da isprobam sa neke tri fotke koje sam načinio dva-tri dana ranije, pa nisam bio siguran šta da radim sa njima.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (291): 15. januar 2013.”
Volim samo petkom
Odveć sam dugo u branši u kojoj jesam da mi novogodišnji praznici u stvari predstavljaju teren za remećenje ionako slabo usklađenog bioritma. Ima tu usuda struke, kad se umešaju računovodstveni i komercijalni preseci, godišnji bilansi, konačni(?) pregledi realizacija i preseci planova, ali i dodatno nedefinisanih neradnih i radnih praznika, vikenada, pa i radnih dana. Dva radna dana neradno praznuješ, al’ zato naredni vikend odradiš “po smenama”. I tako se jutros (vanredno) probudim ranije i sve do malo pre živim u ubeđenju da je danas četvrtak. Uuuuu, milina – sutra je petak, idealan dan.
A, onda me kolega (brat po muci struci) malo pre uveri da sam se zeznuo za jedan dan – danas je sreda. Majku mu, džabe pevam ovu pesmu sve vreme. 😉