Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
I tako, tražeći pesmu sa četvrtkom u naslovu, naiđem na pesmu koja mi je uvek nekako bila ispod radara – kao i ceo album ‘Hours…‘ (1999), jer bio je to prvi album Davida Bowiea posle više od dvadeset godina čiji izlazak nisam propratio kako dolikuje. Šta ćete, bila je to blesava godina u kojoj me je država počastila učešćem u ratu, kao da sam bio željan toga.
Za to vreme, Bowie je čak i u video-minijaturama pokazivao koliko je talentovan glumac. Sve se zgusnulo kao retko kad.
Nešto se neprijatno dešava sa tehnikom na ovom blogu. Iako valjano postavljam video materijal u zakazane priloge, to se ne vidi kada prilog bude objavljen. I onda moram da krpim prilog naknadno. Desilo se već tri ili četiri puta i verovatno će se dešavati opet.
Ima veze sa nedavnim ažuriranjem WordPressa.
Pokušaću da rešim. Molim za malo strpljenja.
Dramaturgija novog doba: ruka brža od oka. Simbolično, dakako, ali nisam mislio na to što ste vi pomislili. Ovog puta, doslovno.
Slobodno pogledajte i više puta. Slobodno tvrdite da ste prepoznali svaki pokret. A ja ću slobodno da tvrdim da niste.
Znam da je manje zanimljivo napisati datum ovako kako ja to radim nego “12.12.12.” ali ja tu ne mogu mnogo da pomognem – datumi se pišu tako.
A osim tog manevra sa datumima, hajde da napravim još jedna manevar: skok iz sunčanog dana u snežni. Može da se kaže i da je to skok iz arhive u živi svet ili prelaz iz sećanja u suočavanje. Kako god: zgrabio sam fotoaparat i izašao u dvorište. Načinio sam nekoliko zanimljivih snimaka, a za ovu prigodu biram sledeću obradu:
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (257): 12. decembar 2012.”
Tokom preostalih devet dana do smaka sveta, poslužićemo se tezama Noama Čomskog o strategijama manipulacije ljudima kako bismo utvrdili da se smak sveta zapravo već desio.
Ta metoda se naziva i “problem-reagovanje-rešenje”. Treba stvoriti problem, da bi deo javnosti reagovao na njega. Na primer: izazvati i prenositi nasilje sa namerom, da javnost lakše prihvati ograničavanje slobode, ekonomsku krizu ili da bi se opravdalo rušenje socijalne države.
Danas slušamo muziku sa identitetom. Izvinite, moram to da naglasim, jer reč je o modernoj autorki, osobi koja je svoje veliko znanje stavila u službu scenske umetnosti koja je među većinom kvalifikovana kao zabava. Dragi moji: Tori Amos.
U slučaju da imate problema u vožnji po ovom vremenu, moram da vam saopštim tužnu vest: izabrali ste pogrešan automobil. U slučaju da vam nije jasno o čemu ja to pričam, evo ilustracije:
Kak’i bre lanci, kak’i bakrači!
Možda je neočigledno, ali je istina: ovo je stara fotka.
Bude kojekakvih dana. Najgori su oni koji prođu u iščekivanju posla, pa ni tamo ni ovamo. Nalazeći za shodno da radim nešto drugo, prođe mi dan u dangubi, pa taman ništa pametno ne uradim. E, nećemo tako: svakako mi valja da preberem arhivu i spremim neke stare fotke za recikliranu upotrebu. Recimo, poput ove.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (256): 11. decembar 2012.”
Tokom preostalih deset dana do smaka sveta, poslužićemo se tezama Noama Čomskog o strategijama manipulacije ljudima kako bismo utvrdili da se smak sveta zapravo već desio.
Pažnju javnosti preusmeravati sa važnih problema na nevažne. Prezaposliti javnost poplavom nebitnih informacija, da ljudi ne bi razmišljali i stekli osnovna saznanja u razumevanju sveta.
Danas slušamo nešto što je mnogima već dugo ispod radara, iako nas ima ovde koji smo pažljivo pročačkali opus ove sjajne i značajne grupe. Deder da prvo pustimo muziku, pa ćemo onda reč-dve.