“Sporo prolaze dani dok godine lete”, pevao je Drago Mlinarec onih romantičnih godina. Nisam to razumeo, osim kroz opise onih koji su već prevalili sredovečne godine. Sad kad sam i ja odavno obrnuo cajger, znam kako je vreme jedini dragoceni i nenadoknadivi resurs u životu. I zato, pametno s vremenom.
A opet, šta vredi da žurim kad znam da neću stići? Otkrio sam odgovor i na tu dilemu: žurim zato što neću dozvoliti da me baš to vreme pretekne. Gledam sve više ljudi oko sebe kako odbijaju da se suoče sa svakodnevicom; koriste različite recepte da bi se odbranili od onog što ne razumeju.
Ovo je fotka uslikana preksinoć, dakle formalno još uvek u novembru. No, da podsetim: projekat “jedna na dan” u drugom ciklusu ima kao zadatak da se jednom dnevno bavim fotografijom, a ne nužno fotografisanjem… Elem, nisam bio sasvim siguran u času kad sam štriknuo ovu scenu – hoće li materijal biti vredan objavljivanja posle obrade koju sam koliko odmah i zamislio (nije bilo teško pogoditi da je to konverzija u monohromatsku paletu).
Ulično ludijanje na snažnim dvotočkašima na ostrvu Man traje još od 1904. godine i do danas je ostalo najveća atrakcija u tom ćošetu Ujedinjenog kraljevstva. Pogledajte ovo: od brzine zastaje dah; napominjem da ovo nisu nikakve montaže, nego realni prikazi brzine. Na ravnim delovima, brzine i prestižu 300 km/h; krug od oko 60 km šampioni prelaze za oko 17 minuta. Da vam pomognem: to je prosek od preko 210 km/h…
Zatekao sam se na trećoj po redu promociji knjige “Umetnost pobune”, pa sam se u poslednji čas setio da bih mogao da uhvatim i nešto za projekat “jedna na dan”. Šta da ti pričam: od oko 130 ekspozicija, ova jedna mi se jedina učinila zanimljivom za tu svrhu…
Danas slušamo ekstravagancu: Ian Anderson gostuje na sceni uz legendarni italijanski prog rock sastav Premiata Forneria Marconi. Život je džudo… uh, čudo.
Bitna podvrsta koncepta obrade je čista, esencijalna… sprdačina
Današnja tema je takozvani bluegrass. Za one koje mrzi da čitaju Wikipediju, ili engleski ne znaju, radi se o podvrsti američke kantri muzike. “Bluegrass je mešavina škotske, irske i engleske tradicionalne muzike, dok je na nju kasnije uticala i muzika Afro-Amerikanaca, uključivanjem džez elemenata”, piše Wikipedia, sve mrtvo ozbiljno. Priča nastavlja da se odvija u tom smeru, tu je bendžo, bazični instrument, kao i ostali (uglavnom akustični žičani) instrumenti, stil pevanja, glavni pripadnici… ma sve redom.
E tako. Sada, pošto znate šta je bluegrass, da vidimo kako izgleda kad bluegrass superbend svira nešto toliko poznato da nemam nameru da original postavljam:
Uprkos tome što bi analiza pokazala da se ovde radi o sistemu vrednom poštovanja (odlične promene ritma, bezuslovno sjajni muzičari), meni je ovo toliko smešno da ne mogu da poverujem da neko ovo radi ozbiljno. A tako je, ozbiljno iz sve snage. Oni se trude, sa čela sliva se znoj… a ja se ubijam od smeha.
I baš zbog tog smeha, kao i zato što je postavljena obrada instrumental, stavljam ovde još jednu bluegrass obradu, opet super poznatu, no ovog puta uživo:
Na snimku se jasno uočava veselost benda. To verovatno znači da sam bio u pravu, treba se smejati u tom kratkom vremenskom periodu dok se sluša (ili makar pomisli na) bluegrass.
Uz upozorenje da nikako ne pomišljate na bluegrass kada u prodavnici kupite brašno, dajem veselih pet zvezdica bluegrass narodu. Živeli!
Ljudsko oko je nesavršeno, o mozgu da i ne govorimo. Mozak voli da mu bude ugođeno, a onda pogled zasmeta da se nešto zaista vidi kako treba. Ali, to je već neka druga priča…
Priča je, zapravo, veoma jednostavna. Moj stari drugar, u krugovima Suštine pasijansa poznat pod nadimkom ‘poZZdravljač’, bio je poslom u Zagrebu. A tamo nije dangubio, nego je doneo par butelja nečega što ću ja najradije opisati pleonazmom “fenomenalni Pošip”. Da sam ciničan kao što više ne želim da budem, udario bih mak na konac, pa rekao kako to nije Pošip iz Čare. Ali jeste sa Korčule, iz Blata, i ovaj Pošip nije ništa manje fenomenalan od onog koje pamtim, a to je bilo jedno od meni najdražih belih vina koje sam u životu pio, nekad davno. Ovo vino je zaslužilo da bude fotografisano.
“Sporo prolaze dani dok godine lete”, pevao je Drago Mlinarec onih romantičnih godina. Nisam to razumeo, osim kroz opise onih koji su već prevalili sredovečne godine. Sad kad sam i ja odavno obrnuo cajger, znam kako je vreme jedini dragoceni i nenadoknadivi resurs u životu. I zato, pametno s vremenom.
