Ne znam šta su ta dvojica vodiča radila, ali lav je skočio na ženu u času kad je instikt za dobrom klopom preovladao…
Možda deluje bezazleno, ali to je taman toliko bezazleno koliko su to četiri slomljena rebra…
Jedna na dan (178): 25. septembar 2012.
Jedna fotka oko čije obrade sam se premišljao danima. Bilo mi je teže da odlučim kako ću je obraditi nego da je uslikam…
Neša je velemajstor fotografije i opet sam zaboravio da ga šutnem u cevanicu zato što ne radi dovoljno. Ima čovek drugih briga u životu, to mu priznajem kao olakšavajuću okolnost. Nego neću da ga ostavim na miru, jer kad biste videli njegove radove, bilo bi vam jasno… E, sa njim sam prošetao Kalemegdanom, prvi put posle trideset godina, ne računam protrčavanje uoči koncerta Santane podno zidina pre neku godinu.
Uglavnom, prepustiti se ćaskanju i spontanom slikanju beše odrednica za nedeljno prepodne; a efikasna putanja kojom me je Neša proveo je nešto vredno pamćenja. Iznad terena Crvene zvezde znao je da mi pokaže prolaz za topove na zidu. Da je bilo bolje svetlo, imao bih bolji ulov sa terena, No, u poslednji čas, pogledom sam uhvatio nešto vredno pažnje:
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (178): 25. septembar 2012.”
To su bili dani, braćo draga
Danas se navšrava tačno 44 godine kako je singl “Those Were the Days” koji je otpevala Mary Hopkin dospeo na vrh top liste singlova. Znate, svako ko je tih godina dospevao na prvo mesto UK singlova, a nije se zvao The Beatles, The Rolling Stones, The Kinks ili The Monkees, zasluživao je svaku pažnju.
Ali to nije sve.
Cele noći pevali "Cele noći"
Upoznajte dva dokona idiota kojima se ne može osporiti vanserijska upornost: pevali su karaoke verziju pesme “All Night Long” Lionela Ritchieja od časa zalaska sunca do časa izlaska… Punih 158 puta.
Tri, četr:
Ali to nije sve!
Jedna na dan (177): 24. septembar 2012.
Ovog puta, jedna terenska mini studija na temu “koliko poznaješ svoje staklo”…
Jedno od ozbiljnih i važnih pravila fotografisanja na terenu jeste potreba poznavanja angažovane opreme. Objektiv je najvažnija komponenta u času fotografisanja i nema pardona sa njim. Kad pogrešiš, onda si baš pogrešio. S druge strane, ako znaš neke sitne trikove, to može baš da pomogne na terenu.
Hajde da vam pokažem jedan takav trik: to je izvedba kratke dubinske oštrine, što služi da se istakne objekat u prvom planu i spreči da pozadina bude previše zakrčena, pa da odvraća pažnju gledaoca.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (177): 24. septembar 2012.”
Traktat o licemerju
Tamo gde se nalazi nevidljiva granica između saosećanja i razumevanja, nalazi se i jedan puteljak kojim idu ljudi koji se odriču dostojanstva zarad zarade, a možda i nekih daljih, još manje časnih ciljeva…
Dugo sam se pitao gde je kvaka sa onim likom koji je iskoristio svoj fizički hendikep i svoju očiglednu blagoglagoljivost i usmerio ih na naplatu mehanizma verbalne estrade. A onda sam tek jutros naišao na ovaj opravdano besni tekst. Pogodio me je iz više pravaca: najpre zato što je to napisala osoba koja je i te kako pozvana da kaže nešto o tom pitanju. A zatim zato što nisam odmah nastupio sa sopstvenim mišljenjem, a imam ga od samog početka. Kada bih znao zašto sam oklevao, objasnio bih to najpre sebi samome. Ne, nije nikakva gužva posredi; verovatno je reč o tome da sam u određenom trenutku zažmurio na jedno oko i sad sam zbog toga ljut na sebe.
Naivnost je sve lakše zloupotrebljavati što je lakše predstaviti se svetu kao mučenik. A još bolje – kao bivši mučenik. A još bolje i od toga – kao neko ko je u svom mučeništvu, tačnije posle njega, doživeo nekakvo nazovi-prosvetljenje, pa sad ima šta da kaže ostalima. Znate, verovatno, o kome pričam.
Da se razumemo: u redu je to što je taj lik našao model za zaradu. Nije u redu to što je taj model postao predložak za egzibicionizam koji se svetu predstavlja kao univerzalna pobeda nad nesrećom. Ne, ta slika je ipak višedimenzionalna. Taj Vujičić je našao svoj mir, što je dobra stvar za sve. Usput je našao i početni kapital za motivaciono govorništvo kao izvor čestite zarade, što je dobro za njega. Međutim, on je to podigao na nivo koji je najnoviji vid hipnotisanja gomile u najgorem maniru new age ideologije, što nije nešto što ću prihvatiti.
Isti sam kao i vi, rekao je Nik Vujičić na početku svog predavanja. Odlično. To mi daje pravo da napišem ovo što ću napisati.
Nikad da prođe
Danas slušamo jedan zaboravljeni klasik, pesmu koja se nekako nezgodno smestila među neke veće, pa ju je bilo lako zaobići ili zaboraviti. To je usud nekih pesama na eličanstvenim albumima…
Elem, najpre da čujemo “Seems Like a Long Time” u izvođenju Roda Stewarta, pa da premotamo jedno zanimljivo parče rock’n’roll istorije.
Tobože zabranjena reklama
Nije to zabranjena, nego lažna reklama. Ali reklama reklami je to što je, kao, zabranjena, mada realno ne postoje mehanizmi za sprovođenje zabrane… O čemu ja to? Pogledajte.
Jedna na dan (176): 23. septembar 2012.
Formalno jesen, neformalno miholjsko leto. Sledeće tri-četiri nedelje su ključno važne za slikanje eksterijera; valja se kretati…
Poučen iskustvom da ovo doba godine služi za šetnju fotoaparata kojekuda, danas sam rado preuzeo ulogu taksiste Jasni koja je nekom hitnim poslom morala za Beograd. Za samo dva slobodna sata koja sam imao, upriličio sam susret sa starim drugom i sa njim sam napravio kratki foto-safari po Kalemegdanu. Svetlo nije moglo da bude gore, ali baš me briga: prijala mi je šetnja i, obaška, prijalo društvo prijatelja kojeg odavno nisam video.
No, uz malo pažnje, sreće i povoljnog vektora obrade, ni loše svetlo nije više nužno loše. Ovu fotku sam odabrao a da nisam ni završio trijažu te sesije.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (176): 23. septembar 2012.”
Koj’ si bre ti?
Danas klasik: jedna od poslednjih velikih pesama rock’n’rolla iz onog doba kad je vazduh bio čist, seks bio prljav, pivo imalo ukus piva, a popularnost se sticala umesto da se kupuje.
Kad se samo setim…