Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Pazi sad: novi sport!
Preduslovi: 1) nešto malo uobičajene opreme; 2) štogod dobre kondicije u zoni impulsivne snage; 3) nedostatak sklonosti ka racionalnom rasuđivanju. A onda, trening:
Kad je neko lud, onda tu nema pomoći. Mada, postoji realna šansa da posle petsto-šesto hiljada pokušaja pretrčite celo jezero.
Ili da pokušaju u januaru…
Odavno sam se nadao da ću uspeti da izvedem ovako nešto. Samo sam čekao kišu…
“Idem do grada”, reče Jasna oko podneva, “treba li ti šta?”, pitala je. Kupi mi kabanicu, rekoh. Svakako nam treba kao deo opreme u kolima za put u avgustu, a imam i neke namere već danas… A kad je kabanica doneta kući, uzeo sam veliku žutu najlon-kesu, prosekao joj dno, zakačio tu stranu gumicom oko objektiva do zonerice, a ruke na aparatu su taman imale dovoljno mesta u kesi od nazad. Izašao sam u dvorište na najveću kišu, pa opal’. 
I evo rezultata:
Danas pada kiša. Da mi je neko rekao da ću se toliko obradovati kiši, ispratio bih ga nekom od parola iz srpskog mitološkog rečnika. Ovako, šta mi drugo preostaje nego da zapevam na kiši.
Nema potrebe za pričom: ovo je klasik. Ali ako se neko namrštio zbog izbora, evo kišovitih alternativa.
Danas je tačno 115 godina od rođenja jedne od najpoznatijih žena dvadesetog veka i Google je u to ime postavip prikladan doodle. Toliko se dokazivala sebi i svetu da je svoj avanturizam platila glavom. A nije da nije, i drugi su je bodrili…
Amelia Earhart (1897-1937) je bila pionir vazduhoplovstva. Avanturističkog duha i puna hrabrosti preko crte pameti, postizala je mnoge rekorde: bila je prva žena koja je sama preletela Atlantski okean, a takođe je prva je osoba koja je sama preletela od Havaja do kontinentalnog dela SAD.
Ima ona narodna pesimistička fraza “svi Srbi pod jednu šljivu”. Ako je to tako, onda postoji i optimistička verzija “svi Rusi iz jednog kamiona”. O čemu ja to? Pogledajte.
Eh, kad bi neko bio vredan da prebroji koliko ih je zaista.
Da ne ostanem dužan onom kučetu… Uotalom, oko ove fotke sam morao dobro da se potrudim…
Mimika je kućni ljubimac porodice mog kuma. Veoma joj prija boravak na Tisi, a pokazala je priličan afinitet i za vožnju čamcem. Klempava kao i svaki drugi oštrodlaki jazavičar, pravila je ceo spektakl kad usmeri njušku spram vetra, pa joj se uši dignu i tad liči na gremlina. 
Dao sam sebi u zadatak da je uhvatim u takvom položaju ušiju, što se pokazalo kao teško. Ali, uspeo sam:
Šta ćete. Dešava se i to da pažnja popusti, a tehnička greška uzme svoj danak. Zato menjam ranije spremljenu numeru za popodne i menjam je prikladnim komadom koji je klasik.
Wilson Pickett mi je kriv samo jedno, a da nije toga ni svestan.
[EDIT: nije svestan više ničeg; umro je 2006. godine. Vrlo nevešto sam izabrao reči u prethodnoj izjavi.]
Koliko je konzumerizam duboko usađen u suštinu socijalnih normi modernog življenja? Rekao bih da je prilično duboko. I da je neizlečivo. O čemu ja to? Pogledajte.
Nema opravdanja. Reč je, zapravo, o sledećem: smak sveta se već desio, ali nas nisu obavestili o tome putem Ćijukalice, fejZbuka i ostalih resurAsa.
Jedna vrlo udobna tehnika: fotografija koji možete uhvatiti svakog dana, bilo kada, pod istim uglom, sa istim načinom napada, a tako da dobijete uvek različit rezultat…
Takva fotka kod mene je ona kroz prozor predsoblja ka komšijskim krovovima. Prva fotka u prvom ciklusu je bila takva; a u danu za nama, tu scenu sam uslikao zato što sam hteo da uhvatim simpsone na nebu…
Danas slušamo jedan od onih posebnih trenutaka u istoriji rock’n’rolla koji se dese jednom, pa nikad više. Uopšte, ala se ulučilo: “Man Who Sold the World” je jedna od velikih epskih numera, a diranje u opus Davida Bowiea je svakako akt iznimne ludosti po definiciji… ako iko ikad bude pravio top listu najboljih obrada u rock’n’rollu, neće moći da zaobiđe ovu izvedbu.