Jest reklama, ali pazi razvoj događaja.
Odavno nisam video ništa bizarnije.
No, savetujem da procunjate malo po youtube kanalu sa kojeg je došao i ovaj zapis. Neke ćete možda i prepoznati.
Jedna na dan (60): 30. maj 2012.
Ponekad lov na neki motiv može da se pretvori u zabavu. I to u postprodukciji.
Može biti, sećate se fotke iz prvog ciklusa “jedna na dan”, ne toliko stare – s početka marta ove godine – na kojoj sam uhvatio odsjaj sojenice u vodi. Ubijajući pola sata rekreativne vožnje biciklom, zatekao sam se na istom mestu, sa još boljim svetlom i, k-hm, štogod boljim fotoaparatom. 
I došla mi žuta minuta da napravim nešto nalik, ne nužno isto onako. nego da se malo poigram dobrim svetlom kojim sam raspolagao. Završilo je ovako:
Bluz duboke reke
Danas slušamo jednu od najpoznatijih numera u folk literaturi finger-pickin’ gitarskog zvuka. Pesmu svira i peva Doc Watson, legenda žanra. Posebni razlog što slušamo ovu pesmu je taj što je Doc Watson juče otišao na neko bolje mesto; vest je do nas stigla tek danas.
Što reče Klinton kad je dodeljivao nacionalnu medalju umetnosti Docu Watsonu: nema nikoga iz baby boomer generacije da nije pokušao da svira gitaru kao Doc Watson. Malo li je? A istina: bio je uzor generaciji. Neki ugledni muzičari kažu da sve duguju tom čoveku. Leo Kottke, na primer. A ni Tommy Emmanuel ne bi smeo da prećuti svoj najveći uzor.
Google u slavu Faberžea
Danas je 166 godina od rođenja jednog od najpoznatijih juvelira u istoriji i Google je tim povodom objavio prikladan doodle.
Peter Carl Fabergé (1846-1920) bio je poreklom Hugenot, pripadnik francuske protestantske crkve. Kada je nastupio novi talas progona na protestante posle francuske buržosaske revolucije, njegovi preci su pobegli na istok. Tako je Peter Faberže rođen u Sankt Peterburgu, gde je otpočeo školovanje. Zanat juvelira je učio u Drezdenu , ali vrhunac u svojoj karijeri je ostvario u rodnom gradu, najpre učestvujući u kapitalnoj rekonstrkciji Ermitaža, a potom postajući i zvanični juvelir carske porodice Romanov.
Ostavi me
Kažu da fotoaparat služi kao uređaj koji zamrzava trenutke u vremenu. Šta bi bilo kada bi ta hiperbola zapravo imala doslovno značenje? Šta ako bi objektiv mogao da funkcioniše kao mreža za leptire?
Ovo je jedna od lepših video-priča koje sam bio u prilici da vidim u poslednje vreme.
Jedna na dan (59): 29. maj 2012.
U danu koji je za mnom, naučio sam da HDR i nije tako bitan. Šteta. Vladan je taman počeo da se zgražava nad mojim blasfemičnim istupom…
Kada fotografišete tako da se svaka fotografija zabeleži u RAW režimu, raspolažete rezervom u kasnijoj obradi koja drugačije, u formi JPG slikanja, više nije raspoloživa. Iz mraka se izvuku detalji, svetle zone se ukrote, boje se podese prema potrebi ili nameri i fotka na kraju ispadne bolja nego da je slikana kao JPG. Cena je nešto malo više izgubljenog vremena, ali je rezultat primeren. I HDR nije potreban. Evo, gle:
Igra koja to nije: Diablo III
Igra je suštinska potreba Homo Sapiensa, i samim tim integralni deo ljudske civilizacije. Igramo se stalno, do te mere da nije jasno postoji li išta što igra nije.
Koja igra kome odgovara, pitanje je karaktera i društvenog položaja. Jer igara ima raznih: odvoji cicu (igra na sreću, potrebno je imati dobar automobil sa zatamnjenim staklima, zaustavite ga pored neke žene na ulici. Ako ona uđe u automobil, pobedili ste); lansiraj pa kud puklo (ruski rulet tuđim glavama, dajte Svemirskoj agenciji novac, ali je obavežite da za nabavku delova raspisuje tender na kome pobeđuje najjeftini ponuđač, u čijem Upravnom odboru sasvim slučajno sedite. Zatim u raketu posadite ljude, pa je lansirajte u svemir. Ako se raketa ne raspadne, pobedili ste. Igra nudi i drugi nivo težine: možete pobediti i ako se raketa raspadne); citi(t)raj, pa objavi (igra umeća i uzvišenih mentalnih sposobnosti, napišite naučni članak pa ga pošaljite časopisu. Recenzent će vas odbiti, ali će u obrazloženju suptilno naznačiti koje biste radove morali da citirate da bi vaš članak naprasno postao vredan objavljivanja. Pobedili ste ako i vaši članci postanu deo ucene… pardon, igre). I tako redom, dopišite po nahođenju.
Mramor, kamen i željezo
Hajde, brzo, bez gledanja po Gugletu i(li) Vikipediji – (t)ko u originalu izvodi pesmu “Mramor, kamen i željezo”? Tako je. U pravu ste. Neko bi pomislio da su Roboti, a neko da je Bijelo dugme, dok bi druge neznalice rekle da su to Crveni koralji. Ali mi smo znalci, mi znamo ko je napisao i prvi izveo tu pesmu.
U verziji koju vam nudimo – a svakako ćete naći i druge – Nemci sasvim lepo pokazuju da su i oni imali svog Čobija.
Nemački jezik znam taman toliko da mogu da se uvalim u nevolju, ali bih rekao da su gore pomenuti Roboti (onomad na šestomesečnoj turneji po Austriji) uradili dobar prepev.
Buzdovani i ljudi
Citat dana nam se skoro nameće od strane čoveka koji je negde zaturio glagol “stariti”, a uživanje u kratkim pisanim formama deli sa slušaocima/čitaocima već četvrt veka.
“U praistoriji su ljudi koristili buzdovane, a na srpskoj političkoj sceni buzdovani koriste ljude.”
Darko Kocjan, novinar, radio-voditelj, esejista, antologičar i izdavač
Alternativna istorija
Sinhronicitet je česta pojava na Suštini pasijansa, više puta pominjana. Meni su se juče slučajno uskladili nacisti i ugledni naučnici jednog dokumentarca.
Rano nedeljno kišovito popodne idealno je vreme za lutanje po TV kanalima, čak i kada je izbor fizički sveden na 4 komada, kao što je slučaj u mom habitatu. Prekjučerašnji pobednik bio je National Geographic Channel, iz prostog razloga što se na preostala 3 u tom momentu emitovao neki reality show – o pecarošima ekstremistima (Discovery), veselim drvosečama (History Channel) ili debelguzima koji pokušavaju da istope salo na način primeren viktorijanskom ili edvardijanskom dobu (Viasat History). Dileme nije bilo: multiverzumi su mi daleko zanimljivija tema.
O čemu se zapravo radi? Teorija multiverzuma (termin je, inače, ušao u širu upotrebu tek posle serije SF knjiga o Elriku od Melnibonea) kaže da ne postoji samo jedan, već više univerzuma koji imaju svoj zaseban prostor, vreme, materiju, energiju i prirodne zakone koji u njemu vladaju. Štaviše, svaki put kada donesemo neku odluku navodno se kreira novi univerzum u kojem se događaji odvijaju dalje shodno odluci koju smo odbacili. Šteta je da vam ja sada prepričavam svoja shvatanja i/ili pravim se mudar prevodeći odlomke iz mnogobrojnih online resursa – odvojite 45 minuta i pogledajte kako to car Michio Kaku objašnjava. Samo da napomenem da nije reč o istom dokumentarcu koji sam imao prilike juče da vidim, ali ovaj je možda čak i ilustrativniji:
Zaboga, kakve veze nacisti imaju sa svime ovime?