Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Sledećih nekoliko dana, bavićemo se nekim dragim melodijama iz sedamdesetih.
Koliko volim Steely Dan, to znaju svi moji prijatelji. A kako mi je upravo palo na pamet da bi naslov i tekst ove pesme mogli da se apliciraju kao ilustracija u današnji politički život Srbije, to mi uopšte nije jasno.
Evo, pa čitaj. Eh, Geršvine, Geršvine…
Najpre je krenula najava. Ljudi su se zapitali kako će moći da završe igru…
A onda je neko konačno primetio da je najava objavljena samo jedan dan nakon 31. marta…
Jedna od najstarijih preporuka za lovce na zanimljive scene za fotografisanje glasi: “Hodaj ulicom i drži fotoaparat u pripravnosti”.
OK, lud dan je pretekao; juče je Valex svratio do Kikinde, a šta je bilo pre, za vreme i posle posete, ovog puta ćemo prećutati. No, šetali smo tako sa svojim zverinama o ramenu, kad ispred najodvratnije kineske radnje u gradu naiđoh na ovu scenu:
Znam da mi niko nije uzimao meru kad ju je pravio, al’ stvarno mi ona najbolje “čučne”.
– Dušo, je l’ ti ove čarape idu na pranje ili… Gde si, bre? Ah, da. Je l’ ti ove čarape… Ti, bre, stvarno nisi normalan! Ti si stvarno… Ti si zreo za… za… Za ludnicu si, bre, zreo.
– Što?
– Pa ni raspremili se nismo, a već si zaseo.
– Pa, znaš da me stislo na putu. Sad mi se otvorilo.
Kažu da je to bila slučajnost. Takođe vele: da se ta slučajnost nije desila, verovatno bi ta grobnica još bila neotkrivena.
Danas je 138 godina od rođenja čuvenog istraživača koji je pronašao Tutankamonovu grobnicu: Howard Carter, engleski arheolog i egiptolog, rođen je 9. maja 1874. godine. A tim povodom, Google je spravio prikladan doodle.
Nisam obožavalac, niti se bavim žanrom – za heavy metal, na Suštini pasijansa je zadužen Miloš, čiji izveštaj sa sinoćnjeg koncerta Metallice ste verovatno već pročitali. Međutim, ja nisam ni ostrašćeni navijač koji pljuje po onome što nije njegova mentalna prćija. Trideset pet godina intenzivnog slušanja muzike me je naučilo da stvari postavljam na svoje mesto onako kako zaslužuju. Metallica zaslužuje barem pažnju i uvažavanje – ne manje od toga.
Danas slušamo jednu od klasičnih bajki kakve Metallica ima običaj da priča.
Jugo u tom spotu je prosti bonus koji čini prilog istoriji automobilske industrije. Ako ste ikad proveli duže od 60 sekundi na zadnjem sedištu Juga po sunčanom danu, onda izvesno znate o čemu pričam.
Kako mogu biti nacionalist, ja sam bio prvak sveta! (Mate Parlov)
Metallica je bend koji se bavi podvrstom pop muzike piktoresknog naziva heavy metal. Ovo je kondenzovana definicija koja Metallicu smešta u njeno prirodno stanište i postavlja granice očekivanjima. Pop muzika jeste forma zabave, kao cirkus ili fudbalska utakmica. Njen cilj je da maksimalno približi koncertno izvođenje obliku u kojoj se publici predstavila na nosaču zvuka, jer je upravo tačna reprodukcija ono što publika očekuje, pošto je to preslušala, to joj se sviđa i to želi ponovo i ponovo da čuje. Heavy metal, kao podvrsta popa, uzima tvrđu formu i kroz muziku i kroz teme kojima se bavi, čime može da zavara kako nudi više od popa po definiciji (ekstreman primer je bend Queensryche, koji su čak ponekad zvali intelektualni heavy metal).
Kada sam imao sedam godina, sanjario sam da sam kapetan Kirk. Hteo sam da imam fejzer, ali nisam znao kako da dođem do nekog. I sad možete misliti mog iznenađenja, četrdeset i kusur godina kasnije, kad sam video ovo:
Sad budite slobodni da me zamislite kao ono dete na odeljenju igračaka koje se oklembesi o maminu ruku i neće da ide dalje, nego njavrče dok mu ne kupe šta on ‘oće.
Što ti je svet komunikacija: još uvek volimo žice, pa to ti je. Samo što nema ko da ih očešlja, da nam ulice budu malo urednije…
U šetnji koju nisam davno preduzeo, ovog puta sam namerno sveo svoje mogućnosti na manju meru, jer sam se obezobrazio udobnošću tehnologije, a to je loše. Zato sam navrnuo objektiv od 50 mm i samo njega imao uz fotoaparat. Ishod: morao sam da se snalazim u situacijama koje sam inače uzeo zdravo za gotovo. I to se pretvorilo u dobar pristup: slike sam pretpostavljao teže, ali sa više pažnje i uz očigledno bolje kontrolisane rezultae. Poput ovog:
Tokom pisanja ovog teksta nijedan član RIK nije povređen… fizički. Svaka sličnost sa stvarnim događajima i ljudima upravo željena, pre svih Marku Blagojeviću
U Belimarkovićevoj 9 11000 Beograd (broj telefona 011/2851 825) Zoran Lučić (zoran.lucic@cesid.rs), Marko Blagojević (marko.blagojevic@cesid.rs), Đorđe Vuković (djordje.vukovic@cesid.rs), Bojan Klačar (bojan.klacar@cesid.rs) i Ivo Čolović (ivo.colovic@cesid.rs) čekaju rezultate izbora. Počinje nervoza, već je 21:30. Marku zvoni telefon: „Da, draga. Jeste, dete treba da spava. Pa nisam ja kriv što vozaju kutije sa Kosova ravnog po Srbiji zemlji da prevrnu i da druga postanu brojanja. Ne, draga, nisam rad kavzi, nemoj tako, nit’ je rada odlazeća vlada, znaš da sam uvek bio pozitivan, no su radi OEBS posmatrači od dosade što ne znaju šta bi pa se nama na vrat okačili. Znam, znam, dete hoće da mu ja čitam strip o Mikiju Mausu. Hajde, pusti je još 15 minuta da gleda Nodija, onu epizodu kad Lukavi i Gobo pecaju korpe sa slatkišima. Ta je dobra. Hajde, ljubim vas, ćao!“ Slična situacija i kod ostalih. Nekako se rešavaju bede. „Ljudi, ja sam mrtav umoran. Nikad nisam bio van kuće posle 22h“, žali se Zoran, preuzimajući na sebe da kaže šta ostali misle. Svi klimaju glavom, dremovno, više nizbrdo nego uzbrdo. Baš tada, iz računara se čuju alarmi. Svi skaču, prilaze serveru. Mašina krcka pristigle podatke iz jedine CeSID-ove tajne, reprezentativnog uzorka, statističkom metodom Partial Parallel Vote Tabulation. „OK, gotovo. Odoh ja na konferenciju, vi palite kući“, kaže Marko petnaest sekundi kasnije.