Suština pasijansa™

Kad se desi dan u kome nema raspoloženja za neku akciju, onda se dohvatim prvog što ugledam oko sebe a da je zgodno za slikanje.

Ako ste se ikad zapitali kako to izgleda nametnuti sebi neku atipičnu svakodnevnu obavezu, reći ću vam: ponekad izgleda kao najgori kuluk. To su neke kratke faze, najčešće uslovljene radnim danom koji me je preopteretio ili, prosto, raspoloženjem koje ne odgovara onom koje je potrebno za miran rad sa fotoaparatom u rukama.

Međutim, nešto čudno se dogodi svaki put (zapravo, to nekoliko puta koliko sam prepoznao loše raspoloženje). Odavno sam naučio na onaj trik “ako ne znaš šta ćeš, samo uzmi fotoaparat u ruke, nešto će se već pojaviti”. I to se, takođe, empirijski pokazalo kao tačno; valja slušati iskusne. A kao krajnji rezultat, dok završim sesiju, ma koliko kratka ona bila (poput pet ekspozicija za oko tri minuta, kao ovog puta), meni se raspoloženje popravi. Izgleda da razmišljanje o fotografiji i bavljenje njome, od pripreme i izbora parametara do odlučivanja o načinu konačne obrade, prija mojim sinapsama. Smiruje me, odvraća me od razmišljanja o glupostima. Terapeutsko dejstvo, moglo bi se reći.

I tako, dok sam snimio makro sa motivom na mojem najstarijem kačketu, dan je postao bolji nego što je bio pre toga. Pa ja sam zmaj!

Seća li se ko ovog logotipa? Pripadao je jednoj firmi koja se bavila hardverom, softverom i inženjeringom informacionih sistema. Sarađivao sam sa njima dok se nisu pretvorili u nešto što mi više nije bilo po volji. Nije posle toga ta firma ni izdržala dugo… Ali, nema veze. Drugari su me posle zezali da je taj natpis pravi za mene; tih godina me je bio glas da mogu da rešim svaki problem sa hardverom i softverom; a ja, budala, zaista sam to i pokušavao. Posle sam nabavio neke druge kačkete, a ovaj prestao da nosim, da ne privlačim toliku pažnju.

I tako, tokom rane večeri, naspelo mi da uslikam zmaja i prisetim se te priče s polovine devedesetih. U međuvremenu, konac se vidi dobro i na ovoj, umanjenoj slici. Drugim rečima, mišn akomplišd.

Slikanje dok pada sneg je uvek iskušenje: baterija se brzo hladi, objektiv se ukvasi, prsti trnu… Ali, rezultat je uvek nešto posebno – samo ako umete da gledate i prepoznajete kadar…

Sneg je padao celog dana. Nije to bila bogzna kakva količina, do večernjih sati pola snega se pretvorilo u sastojak za blato. Ali, najzad je baš zabelelo i to je prijalo oku. Otvorio sam prozor u predsoblju i puknuo nekoliko ekspozicija, čisto u nameri da uhvatim samo padanje snega. A posle, ukazala se prilika za nešto malo više.

Odvezao sam Jasnu na posao, a imao sam petnaestak minuta dok Ana ne stigne iz Novog Sada. Taman da protrčim jedan mali krug trgom, u samom centru. Tako i bi: više vremena od raspoloživog mi nije ni trebalo. A na trgu, zanimljiv detalj: sneg je verovatno pao i na senzor za aftamacko uključenje uličnog osvetljenja na trgu, pa su se svetiljke upalile i načinile zanimljiv detalj nasuprot sivilu. Vrlo brzo se pokazalo nekoliko vrednih uglova za kadriranje i to sam izveo. Malo sam žurio i nisam razmišljao dovoljno polako – inače bih sigurno shvatio da mogu da napravim i ceo kadar od ovog što sam izrezao da bih postigao:

Hajde da vas ne zamlaćujem prepričavanjem parametara fotke. Reći ću samo da sam skoknuo do Photoshopa da uravnotežim svetlo i boje; namerno sam održao pomak u narandžasto da bih naglasio boju iz svetiljke. A dva goluba u letu sam prvi put primetio tek dok sam obrađivao fotku. Kompozicija ovog izreza je vrlo tesna, ali baš takva mi je bila po volji u času obrade, pa tu nema šta da se priča. I ostalih šest ekspozicija su OK, a možete ih sve pogledati na mom profilu na fejZbuku; valjda je javno dostupno i ako nemate nalog, nemam pojma, probajte.

[EDIT novembar 2012: fejZbuk više ne dozvoljava spoljne linkove bez naloga; evo tih fotki preseljenih na Minus.]

U dve reči: mišn akomplišd.