Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Lik ima po jednu fotografiju samog sebe za svaki dan već trinaestu godinu. Ponekad autoportreti, ponekad su ga drugi slikali, tek – zanimljiv žurnal života. Kaže da je, zahvaljujući tom projektu, činio i neke stvari koje inače ne bi ni pokušao, poput skoka u zaleđenu reku.
No, život je kurva. Pogledajte do kraja, neka vam ne bude teško.
Niste očekivali, znam. Nadam se da ste izvukli pouku iz ove priče.
Više detalja ćete naći ovde.
Odavno ja meračim ovo parče pleha. Zašto ga do sada nisam uslikao? Nemam pojma!
Nedeljom pre podne, kako to uobičajeni kanon nalaže, idemo na pijacu. Osim kupovine raznog provijanta, to je pomalo i socijalni događaj i lični ugođaj za nas: obožavamo da napravimo krug po onoj gunguli. Fotoaparat je uvek u korpi ili u džepu: nikad se ne zna kad može da zatreba. Radije ću deset puta da vučem aparat bez veze nego da ga jednom ne ponesem, pa propustim neku antologijsku scenu…
I u toku ove poslednje šetnje, najzad se setim šta treba da slikam.
Tačno preko puta pijace u Kikindi, nalaze se dve devetospratnice; to su najviše stambene zgrade u gradu. To su one tipično ružne građevine iz doba übersocijalizma, sve sa odvratnim fasadama, banalnim linijama i prozorima sa balkonima koji tačno ilustruju jad i bedu onih koji su prinuđeni da tu žive stanuju. I onda, na ivici jednog od tih balkona, nadrealistički element:
Satelitske antene nisu uzele prevelikog maha po Kikindi kada je to krenulo onako masovno krajem osamdesetih i početkom devedesetih. Umesto toga, zahvaljujući preduzimljivosti jednog našeg sugrađanina, naša varoš je u to vreme dobila jedan od prvih gradskih kablovskih TV sistema u ondašnjoj “veledržavi”. Stoga smo bili pošteđeni nekog masovnog poružnjivanja zgrada. Ako se ne varam, ova satelitska antena se nalazi na četvrtom spratu. Vlasnik ju je ukrasio tako da izgleda kao cvet nevena ili tako nekog cveta, ne razumem se baš. 
Ne možete da ne primetite, ako li samo podignete glavu ka desnoj zgradi.
Nisam mogao da odolim – spustio sam boje svega ostalog za 90%. Čak nisam morao to da uradim, jer zimi svakako dominira buđavo sivilo, pa pastelna boja “cveta” odskače. Ipak, ovo prenaglašavanje ima smisla zato što ovaj mali kič iskazuje otpor stereotipu i kao takav funkcioniše besprekorno. Trebalo je ovo odavno da uradim. Mišn akomplišd. 
Al’ daj makar nekad da bude i uz mene!
E, ima ta neka fora u Engleskoj, po njihovom ustavu šta li, da se prizna neka vera kao prava religija, ali samo ako na popisu bude prijavljen dovoljan broj članova. Ima tu neka granica, kao do tog broja su sekta, a preko tog broja su ono, pravi. I sad, pazi foru, na nekom njihovom popisu, al’ ne na ovom od prošle godine, nego neki, bre, od ranije prijavi se jedno pešest puta više od te granice da su džedaji. Znaš ono Star Vors, i fora mej d fors bi vid ju i slično. I zatraže oni da im se to džedajstvo šta li već prizna kao religija. E, ali fora je da su ih ovi odbili k’o mene svastika, jer kao nemate zvanični program ili tu njihovu bibliju, 
šta li. I sad jedan od njih kao osmisli “Englesku crkvu džedaja” ili kako se već zove i krene da okuplja ljude. I sad pazi foru, lik gdegod da je išao nosio neki ogrtač i kapuljaču. Ali ono stalno. Nije skid’o. Šta? Ma, otkud znam. Kao sad ni u ce-market kad ide, ni svuda, bre. E, al’ u nekom tom sega-mega-marketu mu zabranili da ulazi s tim, kao može ogrtač, al’ ne može kapuljača. On nije ‘teo da skine, zapeo, kao to je njegovo pravo i uhvatio se toga k’o pitbul za dete, kažemti i u kenjoar ide s njom. Došle baje i izbacili ga napolje i on ih sad kao tuži. E, al’ fora je ‘de on kao uz’o advokata i sad poziva se na ustavno pravo, kao kako mogu muslimanke da nose ono čudo preko lica, a njemu ne daju kapuljaču. I još krenuo da sve ostale te džedaje sa popisa poziva da ne idu u njihove sega-mega-markete, ono kao bojkot i slično. E, al’ ovi likovi ga iskulirali, brate, k’o mene za kredit, kao u stilu pravi džedaji ne nose kapuljače, jer ovi Luk Skajvaker, Joda i onaj kako beše Obi Kenobi su bili džedaji, a nisu nosili kapuljače kao ovi što su prešli na Tamnu stranu Dark Vejder i ostali.
Danas se navršava tri godine od herojskog spasavanja aviona u padu. Znate li ime tog heroja? Ni ja.
Setićete se događaja, mada ste zaboravili datum: 15. januara 2009. godine, avion na letu 1549 je poleteo sa aerodroma La Guardia u Njujorku i naleteo na jato gusaka dok je još bio u fazi uzletanja. Motori su prekinuli rad, došlo je do gubitka potiska leta i avion je zapao u realnu opasnost da se sruši. Kapetan leta je reagovao pribrano: skrenuo je avion sa putanje ka reci Hadson, a potom je izveo prinudno sletanje u reku. Veština kojom je sve izvedeno zapanjila je ceo svet: iako je nekoliko osoba povređeno u nastalom tumbanju, svih 155 putnika i članova posade je napustilo avion na svojim nogama i sačekalo pomoč koja je uskoro stigla. Kapetan je poslednji napustio avion, i to tek nakon što se lično uverio da u avionu nema više nikoga.
Pogledajte animiranu rekonstrukciju događaja sa pravim zvučnim zapisom događaja.
Eklekticizam kao načelo! Otkrijte šta zajedničko imaju: šmirgla, mačke, perverzna pornografija, Uskršnja ostrva, Vedrana Rudan, Evropska unija, NASA, slonovi, Nicolas Cage, Njujorška filharmonija, iPhone, film Avatar, društvene mreže i zona sumraka.
I da parafraziram Bleza Paskala: ovaj utovar je dugačak zato što nisam imao vremena da ga napravim kratkim. Kada mi radna nedelja bude duga, utovar će biti kratak. Nisam spavao dovoljno poslednjih dana. Kupio sam četiri hamera u boji; a zašto, saznaćete uskoro.
– * –
Na fejZbuku je osnovana grupa koja raspravlja o predlozima za najbolji crtež na glasačkom listiću na sledećim izborima. Predlozi su raznovrsni, a razmena mišljenja se pokazala korisnom, jer bi neki ljudi nehotice napravili grešku samo zato što nisu razmislili o svim posledicama mogućeg izbora. Primera radi, evo jednog komentara:
Moram da odustanem od svoje prethodne namere da glasačkim listićem obrišem dupe pre nego ga ubacim u glasačku kutiju. Kum mi je skrenuo pažnju da po važećem zakonu, govnjivi listić predstavlja glas za vladajuću koaliciju.
– * –
Zona sumraka, prvi deo:
– * –
Stranica za naparavanje očiju: Bookshelf porn. Nekoliko uzoraka:
Slažem se: dominira pornografija. Štaviše, od one perverzne vrste.
Čovek je imao dva slobodna dana kad se jednom prilikom zatekao u Tokiju. Odlučio je da angažuje svoj fotoaparat u punom kapacitetu kako bi dokumentovao pokušaj da se namerno izgubi.
Zvučna podloga ovog filma ja veoma iritantna, što izgleda da je pravilo za ovakve montaže°. Međutim, apsolutno sam fasciniran rezultatom očigledno velikog truda i zanatski vešto izvedenog prikaza jednog urbanog prostora.
__________
° Mada… I dalje je bolje od zvučnih podloga TV emisija nezavisnih produkcija o računarima, mobilnim telefonima i ostalim andrmoljama. Obratite pažnju ako vas zadesi baksuz da pogledate tako nešto.
Kad se zimi zalomi ono prekrasno koso sunce, boje Kikinde izniknu iz sivila…
Oko podneva smo poslom krenuli do centra grada. Ne znaš više kad šta možeš da uradiš: najvažnija radnja subotom radi samo do podneva i poljubili smo vrata. Vreme bi bilo lepo za šetnju da nije duvao neki gadan vetar; ipak nismo odoleli, odlučili smo da napravimo krug po trgu.
Jednog časa je sunce oštro i snažno osvetlilo stranu tornja katoličke crkve. Dok sam izvadio aparat iz džepa i spravio ga za slikanje, bilo je kasno. Onda, nehotice sam u džepu pomerio “birač kanala”, tj. dugme za izbor režima, koji se zaustavio na aftamackom režimu (ergo jpg) i tu sam se spetljao. Na kraju, izgubio sam sliku definitivno.
A onda, pedeset koraka kasnije, ugledam nešto što sam morao da škljocnem: nekoliko električnih “čičaka” visi preko trga. Tu gde sam stao, okružili su toranj katoličke crkve; a i ono sunce se vratilo, doduše ne onako oštro. Rezultat:
(Izvinjavam se vlasnicima nedostatnih monitora zbog veličine slike)
Ti čičak-elementi su nekakve kugle od žice sa svetiljkama, elementi ukrasnog osvetljenja. Još ih nisu skinuli, verovatno zato što je vikend posle dočeka onog što protivnici logičnog kalendara nazivaju Srpskom novom godinom. Tek, hteo sam da uhvatim i oblake i odsjaj sunca u fasadama i te kugle – malo preambiciozno – ali na kraju se nekako sve sklopilo u celinu. Neobična proporcija je 4×5: visina kadra je zapravo puna visina vodoravne ekspozicije; zaboravio sam da sam okrenem aparat u taj položaj, a trebalo je to da učinim. Klasični izrezi bi zahtevali da odbacim desni “čičak”, a to bi bila šteta, jer se dobro slaže sa ogolelom krošnjom. Kvadratni izrez nije funkcionisao valjano i morao sam da ga odbacim.
Uglavnom: mišn akomplišd. 
A u međuvremenu, pre nekog vremena sam “vezao čvor na maramicu” da se setim i poigram opcijama slobodnog određivanja proporcije u fotografijama. Iskreno, još se nisam usudio da isprobam to: imam utisak da je taj teren klizav. Znam da različiti ljudi različito reaguju na proporcije koje nisu “glatke”; treba probati, dakako. Varijacije uvek mogu da se sačuvaju uz netaknuti original.
Kad započne godina, započne i novi ciklus pretplate za mene; to jest, stiglo je podsećanje da je vreme za obnovu pretplate. Šta da radim?
Znate već, poštari su se pretvorili u Morloke, a ja sam jadni mali Eloi i ne smem da izađem na ulicu da me Morloci ne bi pojeli. A oni sve čine da me namame napolje: poslednja dva puta namerno nisu oštetili pristigle primerke National Geographica samo da bi me prevarili da se opet pretplatim. Kao, pronikli su u moj plan da neko vreme kupujem primerke na kiosku i tako napravim bar jednu neprekinutu seriju nepocepanih primeraka u kolekciji. Šta da radim?…
Redovni pretplatnik sam od broja 4 (februar 2007). Brojeve 2 i 3 sam kupio na kiosku, a za prvi broj bejah zakasnio jer nisam znao da se uopšte pojavio… Posle sam zamolio Igora da mi izvuče jedan primerak iz remitende, pa je i to konačno bilo nadoknađeno. Jedan primerak nikad nije stigao poštom, a jedan je jako kasnio, pa sam ih nadoknadio na kiosku. Prosek je dobar. Samo da nije tog strašnog cepanja. Šta da radim?…
Pošta traži da stavimo poštanske sandučiće na uličnu stranu kapije. To se neće desiti, jer ja ne mogu da provodim život braneći sadržaj sandučeta od lopova i bolesnika kojima je cilj da unište nešto tuđe, šta god to bilo. Da, već sam video polomljene brave i prozorčiće na takvim sandučićima. Ako stavim sanduče sa unutrašnje strane, pa ostavim prorez, onaj što ima veći broj cipela nego IQ će opet praviti origami od mojih primeraka časopisa. Šta da radim?…
Znam: puštam Radio Paradise i prelistavam januarsko izdanje.
Nastavite sa čitanjem… “Prelistavam januarski National Geographic”
Džinovi hvataju Bilba dok ih ovaj potkrada, ali stiže zora i oni se skamene.
Lica: džinovi Bert, Viljem i Tom; Bilbo, Gandalf, Torin, Gloin, Balin, ostali patuljci
BERT: Ima li tamo nešto?
VILJEM: Nema.
BERT: Ima li kod tebe?
VILJEM: Nema.
TOM: Ima li nešto? Ovčetina juče, ovčetina danas! Neka mi oko iscuri ako sutra ponovo ne bude ovčetina!
BERT: Nigde ni jedno jednovito komađe ljudskog mesa otkad nismo imali. Ko je Viljema u glavu udaro da nas dovlači u ovaj kraj. A pića nam nedostaje, što je najgore.
VILJEM: Žaveži gubiču. Ne iščekuješ valjda da če še ljudi štalno ovde žadržavati šamo žato da bi i ti i Tomkiča proždirali. Pojeli šte što šela i zašelaka odkad šmo šišli ša planine. Kolko još oćete?
TOM: Oću i ja malko. (pokazuje na krčag)
VILJEM: A i nailažila šu našim putem mnogo bolja vremena kad šte govorili: Hvala ti, Vil, ža dobro komađe debele nižinške ovčetine kao što je ovo, aha!
Jedan kratki animirani film u nezavisnoj produkciji.
Zaista sjajno. Nikad ne biste pretpostavili kakav je kraj, je li tako?