Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Ovo je možda zgodno kao PR metoda, ali primenjena etika je na granici prihvatljive.
Sad, na stranu to što izgleda da niko nije ukapirao da ga prave budalom, nego mi stvarno nije jasno zašto u nekom času nisu razotkrili svoj identitet. Tako bi ova zajebancija došla na svoje i niko ne bi ostao uvređen nakon što sazna za to.
Za apstraktne fotke uvek ima mesta, zar ne? Prostor za istraživanje je neograničen. A i svima možeš da zavrćeš uši tvrdeći da si hteo da postigneš baš to što si dobio u krajnjem rezultatu. Tako nije bilo večeras…
Nemamo centralno grejanje u kući, a ko nema centralno grejanje, taj ne greje kupatilo, je li tako… A onda, ko leči glavobolju ubrzanom metodom “kafetin + deset minuta tuša” (u refrenu himne se pominje protočni bojler), taj i leti i zimi pored ogledala drži onu spravicu za skidanje vode sa ravne površine, jer se ogledalo zamagli do mere da sa njega curi kondenzovana voda.
Danas nisam mogao da odolim: povukao sam prstom i napravio nekakav glif na zamagljenom ogledalu. A onda mi se učinilo da bi to bilo zgodno da se istraži fotoaparatom… Đavo mi nije dao mira, hteo sam da istražim da li mogu da izvedem čist kadar – pojma nisam imao šta bi trebalo da preduzmem da bih osigurao dobar rezultat.
Boktemazo – ni prostije ideje ni teže izvedbe! Te ugao svetla ne valja, te blic je prejak, te šta je sad, aha, objektiv je zamagljen, čisti ga, te kapljica koju hoću da uslikam prebrzo sklizne, te hoću makro, te neću makro… Idi, bre! Pa toliko se nisam trudio ni oko ozbiljnih objekata!
E, sad ide onaj pasus u kome umetnici objašnjavaju taštinu praznine i kako je ovo uhvaćena nedostižnost suštastva kosmiške tišine jedne pojedene lubenice. Ja tu baš nisam najveštiji, pa ću da preskočim tu temu. Slika je banalna, a ja sam još uvek kilav od prehlade i nešto baš nisam u raspoloženju da uhougodnim rečnikom serem kvake. Verujte mi ili nemojte da je ovo bilo teško uslikati:
Mišn? Ne znam. Šta vi mislite? Možda da uvežbam taj deo postprodukcije koji se odnosi na public relation, pa da mu ga dam po saopštenju, a? Je l’ raspoložen neko da pomogne, a? 
Ne, ovo nije osvrt na seriju “Ptice umiru pevajući”. Ovo je osvrt na socijalni eksperiment koji je u toku i koji pokazuje bolje rezultate nego što sam se nadao.
Natera mene Steva na Ćijukalicu, a to je ispalo tako samo zato što je Steva jedan od onih koji umeju da urade ono što ispričaju, za razliku od onih koji predstavljaju njegov esnaf u raznim kvazimasonskom udruženjima. Šta ću, ajde-de, privolim se tako. Ajd’ da i tamo oglašavam šta se zbiva na blogu.
Za nedelju dana nakupim žestok broj od sedmoro onih koji me prate. Od toga, tu su i trojica za koje znam da već prate RSS feed Suštine pasijansa, tako da nema neke vajde, mislim ja tako. Neka ih je pedeset do Nove godine, pomislio sam, ali neće biti. A Steva, dripac, prati šta se dešava, pa me savetuje: ne može to tako, nije to monolog, to je dijalog, prati druge, ćijuči i tuđe sadržaje.
E, pa pazi da ne bih, jebote. Ja blogujem da bih pisao, a ne da bih vukao druge za rukav da čitaju. Oglasiću neku aktivnost, pa neka se pruži do kraja sveta. I šta onda? Šta ako dođe do hiljadu ljudi? Većina najviše reaguje samo na gluposti, na video klipove, na muziku ponekad i to je to. Manjina je ona koja čita, a tek deo te manjine ume da čita između redova. Ćijukalica neće pomoći. Istina, moje pisanje je takvo da ponekad zahteva neki maleni napor mišljenja; neki taj napor ni ne primete, a neki ne bi uspeli ni kada bi se napeli kao kad tvrdo seru. A takvima rezultat bude u istom rangu, pa ne znam zašto bih težio tome. Odavno znam da mi više znači pedeset onih koji misle svojom glavom od pet hiljada ovaca. Ovce baš i nije neki kunst prikupiti u tor. A još pedeset mislećih neću naći na Ćijukalici. Ili hoću, ali kako da se ja jedan razlikujem od svih drugih? Nikako. Dakle, bio sam uvaljen u prostor za trošenje više vremena. A meni treba prostor za trošenje manje vremena. Vreme je bilo da preispitam šta ću dalje.
Tada je Steva rekao ključnu rečenicu koja je dovela do zanimljivog eksperimenta.
I kad imaš izbor možeš mnogo da se namučiš
Kad je Bog najzad, u nevreme, požalio što je stvorio ljudsku vrstu, i kad je preneražen zbog posledica sopstvene lakomislenosti odlučio da potopi svoje neuspele slike i prilike, priznao je, kao štoje poznato, Noja za jedinu figuru dostojnu spasenja. Počinio je, pri tom, jednu nerazboritost i jednu nepravdu. Nerazboritost — jer je mogao već do te mere da upozna ljude i da predvidi, ako ma i jedan ljudski par ostane na zemlji, da će sve početi iznova i da će se posle nekoliko godina vratiti sve brige. Nepravdu — jer su ga razljutili samo ljudski zločini, i zašto je onda tom prilikom potamanio sve životinje, koje najzad nisu ni bile krive.
Ali ne upuštajmo se u ova razmatranja. Radi se o nečem drugom. Radi se o Noju. Nastavite sa čitanjem… “Kolakovski – Ključ nebeski (lekcija 4)”
Pa dobro, kakvo je to pitanje? Naravno da ovo prikupljam cele nedelje.
U ponedeljak je umro Tonči Provala. Za njegova vakta sam prvi put u životu uštedeo neke pare. Posle njega, ušteđene pare sam potrošio na bakaluk. Tako da se sve svodi na perpetuum mobile: nemanje je večita kretnja.
– * –
Intro na Ćijukalici:
Ja ne svetlim. Ja sevam.
– * –
Tekst na fejZbuku:
Projekt Menadžer – osoba koja misli da devet žena može napraviti jednu bebu za mesec dana.
– * –
Citat nobelovca Daniela Kahnemana iz knjige “Thinking, fast and slow“:
Pouzdan način da navedete druge da veruju u izmišljotine jeste često ponavljanje. Osećaj prepoznavanja se ne može lako razlikovati od istine.
Da vas priupitam nešto: koliko je potrebno da traje film da bi postao remek-delo?
Kako stoje stvari, dovoljne su četrdeset dve sekunde.
Pozdrav filmadžijama i svima onima koji to žele da postanu.
A sad jedna prehrambena. Nisam odavno.
Uh, nisam spremio govor. Mirisalo je na gozbu rimskih bogova i samo sam zgrabio fotoaparat… I tako… Uostalom, evo fotke.
Mišn akomplišd. To jest, both of them. 
Da li prisustvo nauke umanjuje magiju opisivanja sveta oko nas? Ovaj šašavi govornik na konferenciji TED ne samo da tvrdi suprotno, nego to i dokazuje svojim sjajnim predavanjem.
Robin Ince nam skreće pažnju da ne morate gubiti na racionalnosti da biste uživali u lepoti oko sebe. Sam veli da mu se javljaju ljudi koji imaju pritužbe na radio-emisiju koju on vodi na kanalu BBC 4, a čiji naslov je “The Infinite Monkey Cage” (“Beskonačni kavez za majmune“), izlažući potpuno neverovatne teze kao što beše ona o nazivu emisije koji propagira vivisekciju. Drugi, pak, nalaze za shodno da se žale što svojim racionalističkim pristupom potpuno ubija magiju. Bila je to provokacija na koju Mr Ince nije mogao da podnese.
I tako je nastalo ovo predavanje. Osobe koje imaju problema sa engleskim neka ne brinu: ovo predavanje ima titl na srpskom.
Na stranu komedijaško ponašanje (koje, priznajte, drži pažnju sve vreme): na ovom jezgrovitom predavanju su izrečene mnoge ozbiljne teze. A ima i korisnih, poput kvantno-demagoškog metoda za objašnjavanje razloga za nered u kući… 
Uzgred: peta sezona emisije “The Infinite Monkey Cage” je započela pre oko dve nedelje. Podsetičću vas da BBC ne produžuje život emisijama po inerciji: preživljavaju samo one koje vrede, a preispitivanje je neprekidno. Isprobajte podcast te emisije.
(Via)
Poštenje uglavnom dovodi do ljutnje.
Kao što je poznato, Kain je bio zemljoradnik, a Avelj čuvar stada. Stoga je na izgled bilo prirodno što je prvi prineo Bogu žrtvu od kukuruza, lana, cvekle i sličnih plodova, a drugi pak — od loja, mesa, astrahana i ovčjih grudi. Ali bilo je, na žalost, jednako prirodno da je, s tačke gledišta tržišnih cena, Aveljeva žrtva predstavljala dar neuporedivo veći i da se Bog upravo njime zainteresovao, a na Kainove poklone je prezrivo mahnuo rukom i — možda je čak izustio nešto ne previše učtivo; nema, uostalom, razloga da mislimo da je bio vegetarijanac — jer bi tada, možda, stvar poprimila potpuno suprotan obrt. U svakom slučaju desilo se. Posledice znamo.
Eto, reakcija Boga prema žrtvama braće najbolja je interpretacija principa: svakome po zaslugama. Jer taj princip je, usled nesrećne formulacije, bio pogrešno tumačen. Reč “zasluge” pogrešno sugeriše da se u deljenju plate uzima u obzir samo čovekov napor, količina uloženog rada i dobra volja. Pri takvom sistemu, dabogme, žrtve oba brata bile bi jednake, jer je svaki dao ono što je posedovao na osnovu ustanovljene podele rada: jedan kukuruz, drugi ovnove. Ali tu je baš Bog ispoljio suštinu pravednosti. Pravednost u podeli plate ne može da razlikuje objektivne uslove u kakvima rad, ili pak “zasluge”, dolaze do rezultata — ne može da uzima u obzir to što je nekog sudbina učinila zemljoradnikom, a ne odgajivačem stoke. Uzima u obzir samo objektivne rezultate rada. Najzad, Kain je, valjda, mogao da se pobrine za nešto bolje; u najgorem slučaju mogao je da pokrade svoga brata i plen, zatim, da prinese Bogu na žrtvu; ne bi to bilo mnogo pohvalno, ali sigurno bi bilo mnogo blaže po posledicama nego ono što se desilo, a uostalom može se misliti da bi i Bog gledao kroz prste na sitni prekršaj, od koga bi, na kraju krajeva, sam imao koristi. Ali Kain — ne! Hteo je da bude pošten i prineo na žrtvu šta je imao, a zatim nije izdržao i nije mogao da otrpi nepravdu kakvu je doživeo u svom ubeđenju. U stvari je pokazao ili nedoslednost, ili ignoranciju i naivnost. Ako je unapred znao na čemu počiva pravednost, a ipak se odlučio da deluje pošteno — bio je dužan da istraje do kraja i da ne dopusti da ga ponese bes zbog činjenica koje su se dale lako predvideti. Ako nije znao — pokazao je naivnost toliko krajnju, da ga, u stvari, ne vredi sažaljevati.
Naravoučenije: računajmo na platu po tržišnoj ceni, a ne po tome koliko smo utrošili rada za naše poslove. To su dokazali mnogi naučnici — među kojima i Karl Marks — a da i ne govorimo o svakodnevnom životu. Naš prijatelj, ili brat, uzeće možda u obzir našu dobru volju, nastojanje, napore i valjane namere; ali ni prijatelj, ni brat neće nam odmeriti pravednost koja je društveno ili božansko delo, koja je u svakom slučaju zakon koji računa rezultate našeg delovanja, a ne naše namere. Držeći se tog principa možemo pribaviti sebi ne malo sreće: svaki neočekivani groš iznad tržišne cene smatraćemo za izuzetan smešak sudbine; a zato dok unapred računamo da ćemo ga dobiti uprkos pravednosti, živimo u neprestanom ogorčenju, pothranjujemo uvredu prema celom svetu i na kraju možemo i rođenog brata da ubijemo u ljutini.
… a mnogo voli.
Vidi vako. Nabaviš Champioship Manager. U stvari Football Manager. U stvari Champ… E, jebomečvorak ako znam. Koja sam ja budala. Nema veze. E, fora je što sam ga uzo jer su ga falili da ima sve te timove sveta, sve igrače. Saso mange. Šesta norveška liga, druga srpska,… Sve, te fore, bre. I sad odeš u kladionicu i nađeš neke levate, neke parove za koje niko nikad nije čuo. Svega toga ima u kladionici. Fora je da bude dobra kvota. Evo, na primer ovaj Castel di Sangro, nkdčuo. I ovaj drugi, Salernitana, njega kao znam. E, i pustiš ih na kompu u ovom menadžeru da se rokaju. Pazi, ne treba da igraš utakmicu ono ko klinci kad drkaju one džojstike, štaveć. Samo pustiš da se igra utakmica. U tome je fora. To traje minudva. Fora je sad u tome što su ovi nabiflali sve prave igrače, sve njihove fore, šta znaju, kolko je brz, kako ševa, skače, ono igra glavom i to. Utegli su sve ko fiću za tehnički. I pustiš da igraju. Ne jednom. Pustiš des puta. Sto puta. To je malo smor. Ko deda-Mraz u proleće, jebote. Moraš stalno da klikćeš ono again. E, ali fora je da staviš ko je domaćin, a ko igra u gostima. I to ima veze. I onda vidiš koji od njih pobeđuje. I na njega se onda kladiš. E, i tako vežeš dva-tri para i sve ti se to množi, sve te kvote. Brate, pa šta misliš odakle meni repa za letovanje.
