There is no spoon… There is no spoon…
Benasta primisao se pretvorila u benastu fotografiju. Tako to biva.
Više ne znam kad mi je upalo u misao i zašto. Lažem, sećam se: tokom radnog vremena, čekao sam na neke odzive od kolega i za to vreme sam prevrtao neke šalala blogove. Na nekoj fotomontaži, beše ono “There is no spoon” dete iz filma “Matrix” sa nekim stvorom umesto Nea, nisam ni gledao dalje… Međutim, zakači mi se ona misao iz scene “There is no spoon” u kratkoročnu memoriju, pa nikako da je izbacim odatle. Ode, pa se vrati, i tako satima, još od ranog popodneva.
Negde oko ponoći, pijem čaj od mente, kašičica u šolji, okrećem da rastopim med i rashladim napitak, kad evo ga opet… There is no spoon, there is no spoon…
Držim tako kašičicu u ruci, there is no spoon, there is no spoon, o boktemazo, dosta već jednom, smejem se glasno, there is no spoon, Jasna zaviruje iz predsoblja da vidi jesam li ja to najzad poludeo baš-baš da se vidi, there is no spoon, vidim fotoaparat na pedalj daleko na stolu, pa reko’ daj da vidim je l’ ima te kašike ili nema, there is no spoon, there is no spoon, neću da je savijam, mi po kući ne savijamo inventar da bismo dokazali da ga nema, nego sve mislim, there is no spoon, ako je nema, neće dospeti na fotku, a ako je ima, mišn akompišd.
I odradim četiri ekspozicije onako, sirovo, iz ruke, bez pripreme, bez malog tronošca, bez merenja, bez ikakve ranije ideje o rezultatu, neka je đavo nosi, samo da mi izbije tu misao iz glave već jednom.
I šta da vam kažem:
I tako to: ima kašike, ima kašike. Uspeo sam da zaustavim glupu parolu onog ružnog deteta iz filma, a usput i mišn akomplišd! 
A onda smo mi, momci, prešli u navalni red gde smo krenuli da slažemo vince. Radni dan sledi, pa nismo preterivali; a kijanti se pokazao sasvim pristojno. Nisam neki ljubitelj takve klase vina (ja među crvenim vinima više volim teže forme, poput merloa ili kakvog dobro osunčanog kabernea). No, nije nepristojno. Beše to ovo vino:
Rekoh sebi odavno da bi trebalo da digitalizujem sve crteže, što do sada nisam uradio. I tako, večeras mi dođe žuta minuta da napravim kolaž od dve najomiljenije: dečica su napravila po jedan rad na temu “čika za kompjuterom”. I kao što rekoh, to sad teško može da se smatra fotografijom, ali bože moj, nemam skener nego turam crteže pod objektiv…