Bližimo se brojci od sedam milijardi. Biće dostignuta za dva-tri dana. Ovo je brojka koju sam uhvatio na sajtu 7billionactions.org u 14:37.
Šta mislite: kad će tačno?
Violončelo u slojevima
Violončelo je fascinantan instrument već samim tim što ima fantastična dinamička svojstva – o tonskom opsegu da i ne govorimo.
Avangardna umetnica Zoe Keating koristi svoje violončelo uz malo aktivne tehnologije: koristeći pedalu kojom hvata sekvence taktova, ona neprekidno gradi slojeve dok stari izmiču. Poslušajte ovo pažljivo.
Nemam komentar. Opčinjen sam.
Edgar Alan Po – Gavran (10)
Ali Gavran sedi tamo i govori jedno samo,
K’o da duša mu i srce u tu jednu reč se sliše.
To je sve što on mi reče – dalje krila ne pokreće,
Dok moj šapat mir preseče: “Svi me druzi ostaviše,
Otići će i on kao nade što me ostaviše”.
Tad će Gavran “Nikad više”.
(nastaviće se)
Fotografija dana, 26. oktobar 2011
I kao što rekoh ko zna koliko puta: kreneš od kuće i poneseš fotoaparat sa sobom, a prilika se sama stvori. Ovaj moj je još uvek dovoljno mali da može da stane u džep (doduše, onaj veliki na jakni)…
Jasna je uspela da me navede da prošetamo. Svakako je trebalo da odemo u neku nabavku, a nije da nije, odavno nisam protegao noge po trgu, pa krenemo tako. Fotoaparat u džep, pa šta ispadne: pomislio sam da bih baš mogao da uslikam nešto sa malo manje drame nego inače. Prosto, shoot-shoot-shoot, pa šta ispadne, nešto će možda i biti zanimljivo.
Ama, ‘oćeš. ne mogu ja bez dramaturgije, pa da je vrag. Veli Jasna “slikaj ti po trgu dok ja skoknem do parfimerije…” Parfimerija? Onaj “dm”? Oni što su histerični kad vide nekog sa fotoaparatom? Idem i ja!
Nema slađeg fotografisanja od onog “kad se ne sme”, pogotovo kad su te zabrane banalne i nemaju više nikakvo utemeljenje°. Plan se rodio u momentu. Upotrebiću “alo kobac” varijantu i slikaću tako što ću kadrirati otprilike (zatvoriću vrata displeja). Namestio sam parametre pre ulaska u “dm”, obavio kaiš oko zglavka desne ruke, imobilisao poklopac objektiva da ne landara, pa ušao za Jasnom u bleštavu prodavnicu.
Već posle prvog okidanja sam odlučio da svi kadrovi moraju da budu iskošeni; samo jedan nije bio takav. Istreskao sam tako dvanaest ekspozicija, došao kući, odradio trijažu za pet minuta, nikakvo isecanje, nikakve obrade. Odabrao sam onu čija geometrija mi se najviše dopala i to je to:
Priči je kraj. Mišn akomplišd. 
Ah, da… Niko nije ni primetio. Jedno dete je brisalo prašinu sa police, drugo je radilo na kasi, a monitor koji prikazuje slike sa devet kamera joj je predaleko.
Obračun kod O.K. korala
Samo mi nemojte reći da niste gledali barem neku verziju filma… Samo mi nemojte reći da niste znali da je to istinit događaj…
Na današnji dan pre 130 godina, 26. oktobra 1881. godine, odigrao se jedan od epskih okršaja Divljeg zapada: pucnjava kod O.K. korala u selu Tombstone na tadašnjoj teritoriji Arizone. Na jednoj strani loši momci: braća McLaury i braća Clanton. Na drugoj strani tri brata Earp i njihov verni prijatelj Doc Holiday. U sveopštem metežu, dvojica negativaca su pobegla, a trojica poginula. Trojica dobrih momaka su ranjena, a Wyatt Earp se jedini izvukao nepovređen.
Ako vam je do detalja: članak na Vikipediji ima više od 120 referenci, pa istražujte do mile volje. Ukratko: ovaj događaj je važan zato što je to bio početak kraja vladavine revolvera. Arizona je u to vreme bila tek teritorija pred osvajanjem, vladao je zakon jačeg, a ograničeni doseg ruke zakona je značio da begunci od pravde nalaze svoje utočište baš na takvim mestima kao što je to bio Tombston. Kriminalci su bili “snaga” sumnjivih preduzetnika koji su radili šta su hteli… I tome je trebalo stati na put (hm… ovo mi zvuči poznato)°.
Ostade legenda o velikom obračunu. Petparački turizam je učinio svoje i danas možete otići u Tombston i ispratiti rekonstrukciju te pucnjave. Odvija se svakodnevno, koliko čujem. To mestašce danas ima 1.500 stanovnika; te 1881. godine je tamo živelo preko 3.000 duša…
Zamešateljstvo Bitlsa AKA Beatles mashup
Evo još jednog dokaza da se smak sveta već desio, samo nas nisu obavestili, pa ne znamo.
Čovek zna da peva, a očigledno ima štogod pojma o muzici. I kako to troši? Ovako:
Šta ćeš. Nije svakom suđeno da bude policajac, pa da ga barabe prebiju na ulici.
Fotografija dana, 25. oktobar 2011
Uh, što mrzim kad se to desi. A najgore od svega – ja sam kriv…
Navikli smo da na stolu uvek ima voća. Kad me uhvate pudravci gladi, pojedem jabuku, a ne čokoladu. Kad sam baš gladan u večernjim satima, bolje da smažem krušku nego sendvič. Ako imam mnogo od doručka do ručka, banana je spas.
Ali, ponekad smo nepažljivi, pa neki plodovi propadnu pre nego što ih pojedemo. Onda možda spasemo deo ploda, a ponekad je kasno i za to, pa ga bacimo. A bacanje hrane je užasan čin koji me iritira iz dna duše.
Večeras sam naišao na jednu krušku kojoj više nije bilo spasa i na jabuku koja je tek bila načeta, pa je sređena po kratkom postupku. Palo mi na pamet da uhvatim taj dah truleži u jedan kadar, da pokušam da prenesem tu atmosferu. Trudio sam se, ali išlo je teško:
Oduzimao sam zasićenje boja po kanalima, tražio donju granicu prihvatljivog svetla, pa je prekoračio da bih izazvao utisak. Malčice sam zamazao krajeve plodova, ali to nije ispalo kako sam zamislio. Baš se nije dalo, mada u opštem utisku ima nečega što sam tražio. Bolje nisam umeo; možda sam pogrešio još u prvom koraku.
Eto, juče sam iz cuga dobio šta sam hteo. Večeras nisam uspeo ni posle malo ozbiljnijeg truda. Šta sa se radi, nije svaki dan pravi za fotkanje. Mišn not akomplišd. Ostaje beleška da se jednom prigodom vratim temi i odradim popravni.
Edgar Alan Po – Gavran (9)
Začudih se tome mnogo, što je jasno zborit mogo,
Premda te nejasne reči malo toga razjasniše.
Ali priznat’ mora svako da ne događa se lako,
Da živ čovek gleda tako, pticu što se nad njim njiše,
Životinju ili pticu, što nad vratima se njiše
S tim imenom “Nikad više”.
(nastaviće se)
(Još malo pa) srećan rođendan, NG Srbija!
Prevideo sam onda, a evo – zamalo i sad…
Na današnji dan pre pet godina, 25. oktobra 2006. godine, izašao je prvi broj časopisa National Geographic Srbija.
Proslava petog rođendana sledi kad kroz koji dan izađe novembarski broj. Ali svejedno, red je da se setimo kad je počelo.
Za mene, pojava ovog časopisa na srpskom jeziku je isto što i svetlo na kraju tunela.
Očekujemo broj 61.
Nove-stare dimenzije kiča
Ima više od dve nedelje otkako se premišljam da li da uopšte napišem ovaj komentar. Ne zato što se nekog plašim, daleko bilo, nego zbog iskrenog gađenja koje osećam i prema povodu tog događaja i prema onome što se kasnije desilo. A najpre prema nesposobnosti da se podnese drugačije mišljenje.
Kada bi pametniji popuštali, svetom bi vladale budale. Tako glasi jedna prilično popularna teza koju je ko zna ko i ko zna kad izrekao. Problem sa tim stavom je u tome što sadrži temeljnu grešku. Teza je pogrešna za toliko da previđa manevrisanje: budale su makar toliko pametne da znaju kako se ne valja hvatati vladanja bilo čime jer bi to bio njihov kraj. Umesto toga, podjebavaju gde god stignu, a svoje kulise održavaju kroz nekakve klerikalne i kvazimasonske organizacije u tobožnjoj brizi za čovečanstvo. I najgore od svega: udaraju na infantilne emocije u cilju pridobijanja saboraca. A one čije mišljenje ne pridobiju, ofiraju u suptilnom ritmu. Na opozitne stavove reaguju gandijevskim podsmevanjem. Kad im neko polupa labrnju zbog takvog ponašanja, a uvek se nađe veća budala koja reaguje tako, potrude se da za to saznaju mediji i onda se pozivaju na prava sazdana u institucijama protiv kojih zagovaraju kad kamera u okolini nema. Kao da se dogovaraju, održavaju ritam od jednog takvog slučaja na dan.
Gadi mi se sve to.
Manje mi se gadi to što takvi postoje. Mnogo više mi se gade oni koji dozvoljavaju da ih manipulatori te provenijencije spuste na nivo animalnih agitatora istih površnih vrednosti (ili bolje reći: nepostojećih) koje se potom brane svim sredstvima, kao da su to temeljna načela.
Vi i dalje ne znate o čemu ja to pričam, pa je red da objasnim.