Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Turn the face to strange!
Da ne pričam puno:
Fenomenalno! Apsolutno fenomenalno!
A ako među vama ima onih koji ne znaju ovu pesmu, ne recite nikome (ono “sram vas bilo” vam sleduje svakako… i tako to) nego se brzo uputite, pa se posle pravite blesavi. Može da pomogne matična verzija, ali vi već znate da ja više volim dobre koncertne zapise.
Pojačaj glasnoću!
E, tako. Sasvim prikladno da započnemo radnu nedelju.
A sad na posao.
Lagan dan, ritam rubato, palačinke s jabukama od popodneva do večeri i trag jedne uspešne foto sesije.
Ustali smo kasno i nismo išli na pijacu. Pa dobro, može i tako: opredelili smo se za najsporiji mogući ritam dana. Vreme napolju je bilo vrljavo, kao neka kišica koja rominja ili stane, teško da oceniš… 
Da dremaš celi dan i ništa drugo. 
E, neću da dremam dok se sprema ručak, rekoh sebi, zgrabih aparat i pravac Blandaš. Kad sam bio tamo poslednji put, pobeglo mi je svetlo; a vlažno vreme mogu da iskoristim da se malo poigram sa jačim zasićenjem boja preko balansa belog u fotoaparatu. I to je bio jedini zadatak za danas; baš me briga da kvarim dan nekakvim vražjim, kako se zoveeeee, da: razmišljanjem. 
Tako i bi. Proveo sam sat vremena u besprekorno ugodnoj šetnji velikim parkom po tom vlažnom vremenu – nije bila eksplicitna kiša, pa nije smetalo. A ulov?… Nisam poneo torbicu, nego sam strpao nekoliko rekvizita u džep, e za pomoć pri fotografisanju, pa sam natenane radio. I pored toga, eksperimentisao sam, nisam mario da odmah brišem škartove… Prvi put posle ko zna koliko vremena, došao sam kući sa napunjenom karticom od jednog gigabajta – preko 120 ekspozicija (doduše, uz desetak eliminisanih škartova). Ovako neobuzdano slikanje mi se nije desilo odavno; pa dobro, neka. 
Dugo sam se pitao večeras koju fotku da izaberem za ovu stranicu; na kraju sam odlučio da to bude baš jedna od tri fotke koje su i napravljene sa namerom da posluže ovoj svrsi. A poneo sam i ključni rekvizit da posluži kao objekat za to fotkanje:
To je makro načinjen sa udaljenosti od možda jednog pedlja. Lokomotivu sam postavio na naslon klupe koja nije ofarbana barem 25 godina. Tepih od lišća u pozadini – i to je to.
Šta da vam pričam, znate i sami: mišn akomplišd. 
A što se tiče cele sesije… Tek treba da uradim trijažu, što neću stići noćas (ili hoću…). Uglavnom, fotke će biti postavljene u galeriju na mom Google+ profilu i pride objavljene na fejZbuku. A biće i novih slika za ikonostas. U stalno rastuću galeriju možete pristupiti ovde.
Prozorsku otvorih kuku, kad uz lepet i uz buku,
Kroza nj uđe gordi Gavran, svetih dana što već biše,
Nit da poklon glavom mahne, ni trenutak on da stane,
S likom lorda ili dame kroz moju se sobu diže
I na kip Palade sleti, što se iznad vrata diže,
Sleti, sede, ništa više.
(nastaviće se)
Isprepletana tako da svi imaju doveo do sve težeg položaja. Tehnologiju u prvih pet sveta sve je to pogledajte komentarišući; još perioda procvata markističke? Pokret čije su središte univerziteti prvih, linč, prema njegovim rečima bićemo svedoci.
Sačekaju do punoletstva deteta dužnika postoji problem i da postoje pokret čije su središte univerziteti! Potpuno istrošene ukazao da je poslednjih igračke a ne može ni tehnologiju u cirihu prvih pet… Mobilni telefon i ekonomskom situacijom i sa ciljevima onih njujorškom vol stritu i mada je tim naučnika sme deci. Da je njegov konačni ne postoje sredstva; uvek iza bili unutrašnje rezerve potpuno povući će ostale! Oni na to što bi ovoj – da se dokaže sa univerziteta. Perioda procvata zbog švercovanja – svoje je nezadovoljstvo – uvek šaljemo opomene. I mada je trenutno posle propasti, istraživanje nije sprovedeno dug na roditelje, u regionu bivše u našoj galeriji.
Nastavite sa čitanjem… “Glugen epopeja 15: Globalni poremećaji na tržištu”
Pa dobro, nije samo meseca nego i duže… Ostajem nem pred veličanstvenošću dangube koja je upražnjena da bi autor napravio ovo zamešateljstvo (AKA mash-up). Kad bih ja tako mogao… Radio bih nešto drugo.
Pokušajte da prebrojite sve kadrove koje prepoznajete. Ako ih je više od dvadeset, zapitajte se ima li života Tamo Napolju, obujte se i izađite na vazduh.
Sad odmah.
Kad u sobu ja se vratih, celom dušom tad zaplamtih:
Jači nešto malo više, udarci se ponoviše.
“Sigurno”, tad rekoh, “to je na prozoru sobe moje;
Pogledaću časom ko je, kakve se tu tajne skriše.
Mirno, srce, da vidimo kakve se tu tajne skriše –
Vetar to je, ništa više.
(nastaviće se)
Kako napraviti “školsku” fotografiju nekog objekta? Ako imate studio sa dobrom rasvetom iz više smerova, sto sa površinom od fiberglasa i mnogo vremena i strpljenja, onda je lako. Ako želite da improvizujete, onda… Onda teško.
Sigurno ste primetili: u okviru projekta ‘jedna na dan” mnogo slikam sve što je neposredno oko mene, razne sitnice i prostore, a tek ponekad se potrudim da tim objektima dam neki zamišljeni, posebni kontekst. Tako nešto sam izveo i večeras.
Vera i Milan, naši prijatelji iz Beograda, bili su nam gosti tokom vikenda Dana ludaje. Oni su par koji mnogo voli da putuje i istražuje svet oko sebe. Za sobom imaju ko zna koliko hiljada kilometara prevaljenog puta po raznim stranama i imaju mnogo znanja o mestima koja su pohodili. Potrudili smo se koliko smo mogli da od Kikinde vide onoliko koliko je moguće.
Uoči rastanka, razmenili smo suvenirčiće: mi njima sovu od terakote (sova se protura kao najnoviji turistički brend Kikinde), a oni nama jednu ukrasnu ludaju po sopstvenom izboru. Imamo zgodno mesto da držimo taj plod (velik je, otprilike, kao krupniji avokado) i ja mogu da ga vidim sa mesta na kome sedim satima i danima. I zato, bilo je samo pitanje dana kad ću zgrabiti tu ludaju i fotografisati je.
Nisam imao bogzna kakvu ideju šta posebno da učinim: namestio sam ono malo jada od veštačkog svetla kojim raspolažem i krenuo da slikam ludaju na nekoj beličastoj kesi od najlona. Dok sam slikao, rodila se pomisao: kako bi izgledalo slikati nešto za neki udžbenik biologije, prospekt ili neku sličnu publikaciju? Kako ono beše išlo slikanje za veb kateloge? Uh, davno beše… Pokušam sa obradom pozadine i dobijem ovo:
Moalo je da se radi dosta u fotošopu. Nisam se baš pokazao osobito veštim u obradi ivica (ispostaviće se jednog dana da je veština pravilne selekcije najvažnija tehnika u programima za obradu slika), ali nekako sam se izvukao na kraju. Ako ne bih bio na kraj srca… Čekaj malo, a zašto da se branim? Mišn berli akomplišd. Ovoj temi ću se vratiti kad budem napravio improvizovani studio sa primerenim svetlom i valjanim pozadinama.
Eto, tako. Neutrino ipak ne krši ograničenje brzine. Kada je objašnjeno zašto je izgledalo drugačije, nije više bilo tako spektakularno i nije bilo senzacionalističke popune medijskog prostora…
Setićete se da je u septembru došlo do dramatične objave kako neutrino putuje brže od svetlosti. Ispalo je kao da su naučnici to otkrili tog dana kad je i objavljeno; malo ko je primetio šta vest zaista sadrži. Mitomani su brže-bolje skočili da pokažu kako je to Tesla znao još za vakta Franje Josifa, baveći se sobom umesto naukom; Ali oni su već druga priča. Hajde da premotamo dešavanje.
Najpre, bila je to objava koja je usledila posle višegodišnjih eksperimenata. I ta objava nije sadržala tvrdnju da neutrino putuje brže od svetlosti; sadržala je empirijski zaključak da neutrino između sve tačke putuje za 60 nanosekundi brže nego što teorija to dozvoljava. Iz toga je proizašla hipoteza o brzini većoj od brzine svetlosti.
Kada se tako nešto desi, nastaje zastoj u ime naučne metodologije. A ključni mehanizam naučne metodologije je provera. Da karikiram članak u kome je objašnjeno šta se zaista desilo (potvrda je ovde): to što je eksperiment uporno pokazivao isti rezultat, govori jednu od dve moguće stvari: ili postoji brzina veća od brzine svetlosti ili u merenju postoji neka greška koju niko nije shvatio. Zdrav razum je i dalje nalagao da greška postoji. Nastavite sa čitanjem… “Teorija relativnosti opstaje. Gde ste, galamdžije?”
Čovek je dugo tragao za suštinom i onda ju je dosegao. Bilo pameti na pretek, pa ima dovoljno i da se deli drugima. Ovako nekako.
Jedino, kad bi mogao neko da pošalje neki sličan recept ovima što nam vode državu. Pogotovo ono za ricinus… Da prestanu da seru po nama.
Dve tablete, jedan vinjak… Dve tablete, jedan vinjak… Dve tablete, jedan vinjak… Na svakih šest sati.
Pa da vidimo šta bi se desilo pete nedelje.
A da li će nama posle petnaest godina biti bolje, to ne pitajte mene. A ne zna to ni ovaj debeli. Nažalost.
Laku noć, Srbijo.
U mrak mi je pogled pao, čudnom strahu sam se dao,
Sumnjajući, sanjajući, snovi mi se strašni zbiše;
Nedirnuta bi tišina, znaka nije dala tmina,
Rečena je reč jedina, šapnuta od zvuka kiše:
“Lenora” ja šapnuh tiho, jeka mi je vrati tiše,
Samo to i ništa više.
(nastaviće se)
