Suština pasijansa™

Stavim fotoaparat u džep i odem od kuće. Sad već znam da nema problema da nađem fotku dana na putu, gde god da se zadesim.

Današnji zadatak nije postojao. Prosto, baš mi se nije dalo da unapred smišljam šta ću. U kasnim popodnevnim satima sam nekim poslom otišao do turističke agencije mog prijatelja Mikija. Volim tamo da odem jer ima stotinu nekih sitnica na policama i ja ih stalno čačkam: to su, najčešće, pokloni zadovoljnih mušterija (Miki, verujte mi, ima uglavnom zadovoljne mušterije – a ostali su džangrizala). Čak, jedna od prvih fotki u projektu “jedna na dan” je napravljena tamo.

A sa Mikijem, priči nikad kraja. Pustio sam da priča teče, a kad mu je telefon jednog časa zazvonio, iskoristio sam priliku da pogledam okolo. Ha: našao sam vrlo brzo… Kad sam ugledao taj koferčić na podu, sve se nekako odmotalo samo od sebe: zamislio sam sliku koja bi imala nekakvu patinu, kao da je starija. Ali posle nisam koristio nikakve dodatne filtere (niti servis koji dodaje patinu fotkama), nego sam samo dodao sepiju i dva gradijenta koji simuliraju neprekidni pad svetla od vrha ka dnu. I dobio sam ovo:

Ponekad se valja držati jednostavnosti: mišn akomplišd! Komšija će opet da pita “a šta ti smetaju boje na slici”, ja ću mu reći… a on će reći… Idi bre, Komšija, nekad sam imao zort od tebe samo kad je reč o jezičkim andrmoljama; sad mi praviš stravu i nad fotografijom!

Bio je ovo jedan od onih dana kad se tema za fotku dana sama pojavi nakon dugog perioda bez ideje…

Bilo je već veče, izašao sam u dvorište da izbacim smeće. Na mestu gde stoji kanta bilo je malčice mračno, pa nisam pazio kad sam se vraćao i “upecao se” na sajlu za širenje veša. Nisam stigao ni da opsujem čestito, kad mi u pogled upadoše štipaljke koje su zaostale na sajli. Ideja za fotku dana se rodila istog časa…

Dok sam otišao po fotoaparat i vratio se, tačno sam znao kako hoću da izvedem fotku: neću da palim nikakvo svetlo, nego ću da upotrebim blic iz aparata; fotka ne sme da pregori. Pozadina scene je mrak, ali je postojala verovatnoća da drveće u pozadini bude uhvaćeno, negde na granici raspoloživog svetla iz blica. Drugi zadatak je bio da izbegnem to: pozadina mora da bude čisto crna, a samo ću je popraviti kontrastom ako zatreba. I to je bila cela ideja. Jedan od rezultata je izabran i evo ga:

Ispalo je lakše nego što sam očekivao. Ali, beleške radi, morao sam da podesim aparat: smanjio sam jačinu blica na minimum, izmerio sam potrebno svetlo pre fokusiranja (“zvezdica” koja baci svetlo blica i samo izmeri parametre), uključio makro i pouzdao se u ono svetalce za pomoć pri fokusiranju; uspelo je. Objekti u pozadin isu probili tek-tek, što sam lako popravio pojačanjem crne boje. Iako sam slikao protiv mraka, štipaljke su u fokusu, ništa nje pregorelo (nisam morao da popravljam) i sam osam se malo poigrao sa ofsetom i jačinom boja, čisto štosa radi.

I kao što rekoh, bilo je lakše nego što sam očekivao, bez obzira na sve što sam morao da uradim da bih dobio rezultat (ma koliko trivijalan). I time sam vrlo zadovoljan, jer sam večeras dokazao sebi da mogu dobro da procenim koliko je neka fotografija izvodljiva – i kako. Mišn akomplišd.