Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Od svilenog, tužnog šuma iz zastora od baršuna
Nikada pre osećani užasi me zahvatiše;
Dok mi srce snažno bije, ja ga mirim sve hrabrije:
“Putnik moli da se skrije od te noći, bure, kiše.
Putnik kuca na ta vrata, da se skrije ispred kiše.
Samo to je, ništa više.”
(nastaviće se)
Mozaik elemenata, ama kao u Holivudu. Nisam mogao da odolim, sluteći da ću dovesti fotku na granicu kiča.
Da li ste gledali čuvene holivudske mjuzikle pedesetih? An American in Paris? Singin’ in the Rain? E, ako ste obratili pažnju, u nekoliko navrata u tim filmovima se koristi veoma detaljna scenska pozadina koja ima za ulogu da produži dubinu scene. Nešto slično sam hteo da iskoristim, pa mi se nikako nije dalo. To jest, do večeras.
Na jednom mestu u trpezariji, na ne baš priličnom mestu, stoji jedna slika mog prijatelja Brace Azarića. Sad, što ta sjajna slika sa suncokretima nije na zidu, nekako je ispalo posledicom moje lenjosti da odnesem tu i još dve Bracine slike na uramljivanje. Da nije tako legla na to mesto gde je sad, verovatno bih se odlučio mnogo ranije… Uglavnom, ispred slike se ponekad nađe poneka vaza sa cvećem, činija sa voćem, neke sitnice iz te ikonografije. Odavno sam se kanio da iskoristim takvu scenu i da, vrlo neprilično, upotrebim sliku kao pozadinu a la Holivud. Samo mi je trebao neki dobar objekat za prvi plan… 
Rešenje se našlo na terasi kuće, gde je iznesen Kaćin karnevalski kostim za Dane ludaje: to je jedan naročito obrađen šešir sa aplikacijama od kukuruza i kukuruzne šaše. Ukrao sam šešir na pola sata i…
Išlo je lako, ali sam stalno dobijao neke sklonibožeisačuvaj rezultate kojima nisam bio zadovoljan; tražio sam neki poseban element. I nisam ga našao; malo sam se unervozio zbog toga, te sam odlučio da ću isprobati neki trik u postprodukciji ili odbaciti celu sesiju i konačno precrtati ideju kao lošu.
A onda, uočio sam kako se slažu boje u skalama žute i crvene, pa sam odlučio da napravim najprofaniji mogući trik – selektivnu izolaciju boja. Rezultat je prevazišao očekivanje:
I to bi bilo to! Da ne poverujete, slika u pozadini je odjednom dala tu notu koju sam tražio, a pride i mnogo bolju simuliranu dubinu nego što sam i mogao da se nadam. U udžbenicima slikarstva lepo stoji da crvena i žuta psihološki predstavljaju prvi plan, a plava i ljubičasta zadnji. Zato je verovatno sve i došlo na svoje mesto.
Danas sam najzad naučio da mogu da fingiram dubinu scene uz pomoć valjano raspoređenih boja. Ako budem pazio na to u pravim perspektivama, lakše ću naglasiti dubinu čak i ako ne mogu da postignem poželjnu ograničenu dubinsku oštrinu. Kad i kako ću to zaista iskoristiti, nemam pojma. Kako god! Mišn akomplišd!
Turio sam novo zaglavlje, već ste primetili. Kao i prošli put, opet su to izrezi iz mojih fotografija. Nadam se da vam je ovaj sezonski izbor po volji.
A onako usput, još dve objave.
Prvo, napravio sam skraćeni izbor fotki sa prekjučerašnje sesije i postavio ih na svoj Google+ profil, u posebnu galeriju.
A drugo je nešto na duže staze. Načeo sam temu koju ću povremeno ažurirati: nudim vam kolekciju slika za pozadinu ikonostasa (AKA desktopa AKA radne površine vašeg računara). Slike su javno dostupne u posebnom folderu u mom profilu na portalu Minus. Slobodni ste da koristite te fotke gde god želite i kako god nađete za shodno dok god ih držite u celosti, takve kakve su. Nisam se nešto pretrgao, tek sam krenuo (osim jedne starije fotke). Priznajem da sam bio lenj da kačim različite proporcije, nego sam išao sistemom “bog je prvo sebi bradu stvorio”, pa postoje samo slike u formatu 1680×1050.
Kako budem naletao na fotke prikladne za wallpaper, tako ću ih kačiti, pa zavirite ponekad u taj folder na Minusu. Ažurirane sadržaje ću objavljivati na svojim profilima na Google+ i fejZbuku.
Jeste li čuli za Theme Time Radio Hour? Ja jesam čuo za tu radio emisiju, ali nisam upriličio nijedno slušanje. Inserti koje sam čuo bi mogli da promene taj stav: baš ću da se potrudim…
Bob Dylan je neko na koga gledamo kao na poslednjeg bitnika ili kao na zabludelog folkera koji je kompletnu muzičku scenu te provenijencije okrenuo naglavačke kad se opasao Stratocasterom (“Judas!“), a potom se elegantno sklonio u stranu da prođu i drugi. Čovek je promenio neke stvari u poimanju popularne muzike i to je suva činjenica.
Manje je znano belom svetu da je Dylan eklektik u duši i da se iza njega kriju mnogi drugi projekti mimo pesničkih i muzičkih. Recimo, da li vam je poznato: Mr Zimmerman se okušao i kao radijski voditelj. U stotinu jednočasovnih epizoda radio serijala Theme Time Radio Hour koje je vodio od maja 2006. do aprila 2009 na satelitskom radiju Sirius XM, Dylan je opisivao neki opšti pojam muzikom, pričom, poezijom, kontaktima sa drugima. Ti pojmovi su bili različiti, poput “brojevi”, “boje”, “novac”, “vreme”, “ptice”… A pričama nikad kraja.
Nastavite sa čitanjem… “Audio dopisivanje dvojice starih asova”
Optičke varke ste apsolvirali, verujem. Čak mogu da se opkladim da neki od vas imaju neke optičke varke u rezervi negde među slikama na disku.
A šta je sa zvučnim varkama? Poslušajte ovo:
Kao što vidite u naslovu snimka, ovaj efekat se zove Šepard-Risetov glisando. Roger Shepard je jedan od velikana u istraživanju kognitivnih procesa i posebno se bavio fenomenom generalizacije u psihologiji. Njegova istraživanja danas predstavljaju važan deo korpusa psihologije kao nauke.
Uzgred, još bolji zvučni trik sam našao na blogu Bits & Pieces. Od ključne važnosti je da taj klip pustite dvaput uzastopce.
(Via)
Iskoristi dobro svetlo, neće još dugo… Iskoristi dobro svetlo, neće još dugo… Iskoristi…
Ceo dan neka gužva, krunisana nevoljnim, ali važnim odlaskom u Novi Sad kasnije popodne. A sat vremena pre puta, oko tri popodne, zateknem se na ulici, gde sam video dve grlice (ili kako mi u Kikindi kažemo: kumrije) kako čuče na žici kablovske televizije koja preko ulice pada sa zgrade bolnice do bandere ispred komšijine kuće.
Otrčim po fotoaparat i vratim se. Kad sam ga samo uperio u pravcu dve ptice, jedna je odmah prhnula; druga se možda poplašila zvuka okidača, mada nije jak – pobeže i ona. Ptice su se vratile tek sat vremena kasnije, kad sam uspeo da im priđem i slikam ih polako. Ovog puta im nisam smetao, izgleda, jer se više nisu obazirale na mene. Ta sesija je bila bolja i iz nje sam izabrao ovako isečen kadar:
Pravi trik sa ovakvim kadrovima je minimalistički pristup koji dozvoljava linijama, geometriji i proporcijama da kažu svoje. To je i bio cilj lova u danu za mnom: iako nisam bio načisto šta ću tačno dobiti, bio sam uveren da će sve doći na svoje ako samo uspem da nađem fokus. Tako i bi. Nikakva nauka, nikakva priča koju bih mogao da saopštim. Mišn akomplišd.
Ah, da, još se sećam jasno, u decembru beše kasno
Svaki ugarak, što trne, duhove po podu piše.
Željno čekam ja svanuće, uzalud iz knjiga vučem
Spas od boli što me muče, jer me od Nje rastaviše.
Od devojke anđeoske, od Lenore rastaviše,
Ah, nje sada nema više.
(nastaviće se)
I opet dve nedelje odlaganja. Više i ne pokušavam da se pravdam. Nego može i gore, pa bolje da ćutim…
Već sam pominjao muku sa čitanjem “onog što ne moram”, u šta ubrajam i NG: često mi se nakupi špil nedočitanih brojeva, pa ih smoždim u jednom danu ili, prosto, omašim. Sad kad sam dao sebi u tal da prelistavam svaki broj za račun Suštine pasijansa, moram da pročitam ili makar dobro pretresem sve članke. A pravi trik i jeste u tome da zabodem nos u broj: jednom kad to učinim, nemam problema sa daljim čitanjem.
Problem je, pak, i sa ometanjem. Volim da ova prelistavanja činim u miru. Ako se zalomi neka gomila sitnih prekidanja, kao što to često biva, koncentracija mi se pogubi i tada uglavnom odustanem. A kasni noćni sati… Uh: ovo pišem negde iza ponoći, uoči dana kad će ovaj prilog biti objavljen dok sam ja na putu. Eto, i tako mora da bude ponekad; a ako vam kažem da sam počinjao sa pisanjem triput u toku dana, pa zastajao?… Eh, bilo je baš tako.
Samo trenutak, da dohvatim šolju jakog čaja od mente, stavim slušalice na uši i pustim Radio Paradise (opa bato: Bob Dylan – Simple Twist of Fate). Možemo da krenemo.
Nastavite sa čitanjem… “Prelistavam oktobarski National Geographic”
Neću puno da vam pričam. Samo da vas podsetim da je i muzika integralni deo TED konferencija. Jer, najzad, dobra muzika je oblik ideje vredne širenja.
Poslušajte ovo izvođenje muzike, a posebno ispratite cirkus koji počinje, otprilike, posle šesnaest i po minuta. Ako se ne naježite barem jednom na ono što sledi, to znači ili da ste gluvi kao top ili da ste izgubili sve emocije. A ako vam grunu suze dok budete slušali tu improvizaciju, nemojte se začuditi: Jennifer Lin ima u sebi crtu božanskog dara da dotiče druge muzikom koju stvara.
C, G, H, A, E… Da, znam šta kažu na snimku: ali mi umesto engleskog B kažemo nemačko H.
Neka sluša ko ima uši. Neka čuje ko ima dušu.
Nego… Izvinjavam se na nasrtljivom nametanju činjenica: možda ne bi bilo loše da na vreme ukapirate (jer ja nisam) da je Jennifer Lin u vreme snimanja ovog nastupa imala samo 14 godina. Da, slovima: četrnaest. U Yamahinom akademskom programu za mlade je otkad je imala četiri godine života…
Sad možete slobodno da pustite ceo nastup ispočetka ili bar deo od 17:30. Ama, gledajte i slušajte sve: ova 24 minuta su vrednija od 24 sata gledanja televizije (u slučaju Pinka i Prve: 24 dana).
Samo mi nemojte reći da ne znate ko je Met! Da, onaj što ide po svetu i snima sebe kako đuska kao pijani meda. 
Da vas podsetim – ovo:
I ovo:
E, fora je u tome što Met prekosutra, 20. oktobra od 16:30-18:00 pravi žurku kod konja u Beogradu. Ako fejZbučite, pogledajte ovu stranicu. Ako ne fejZbučite, a u Beogradu ste, skoknite do konja u pola pet i pridružite se plesu pijanog mede.
i javite kako je bilo! 
I jedna molba pride.
Met se u poslednje vreme izdržava tako što prodaje suvenire. Brendirao čovek sebe samog, šta će. Idite tamo i kupite majicu, pomoći ćete čoveku da stigne na neka nova mesta. Ako ima koga da mi učini uslugu: kupite i meni jednu majicu veličine XXXL, bilo koje boje; daću vam tih 1.200 dinara lično ili ću vam ih poslati na račun. Pre odluke da mi učinite ovu uslugu, obavezno me kontaktirajte e-poštom, jer mi stvarno treba samo jedna, a ne pet majica. 
Zapravo, ne treba mi nijedna, nego želim da imam jednu.