Suština pasijansa™

Kako se jedna tema lako nadoveže na drugu… To je ono kad vas progoni misao, pa ne pušta dok joj se ne privolite…

Pomenuh u tekstu o poslednjoj avgustovskoj fotki dana: sesiju sam započeo tako što sam, bez osobitog razloga, najpre fotografisao kolekciju National Geographica koja mi stoji u onim namenskim kutijama u polici (upravo dolazi vreme da instaliram petu kutiju – staje 14 komada u svaku). Posle sam prešao na slikanje colštoka i tako je prva tema otišla u kantu za smeće.

Na te tri fotke sam pomislio, slagaću vas, barem triput tokom dana, možda i više puta. Bilo je jasno da me tema progoni iz nekog razloga – može biti zato što su sve tri fotke bile neuspešne i izbrisao sam ih sa diska tokom trijaže (počeo sam i to da radim – nema smisla da čuvam baš svaku glupost).

Večeras sam odlučio da po sećanju rekonstruišem jednu od tih fotki, da je minimalno obradim i da vidim šta će ispasti; unapred sam znao da to nije bogzna kako zanimljiva tema, ali opet… Na riknama časopisa postoje tekstovi i to bi baš moglo da posluži zgodno kao priručni katalog tema u časopisu. Eto konkretnog zadatka: učiniti tekst čitljivim, to jest fotku upotrebljivom. No, za prikaz na ovom mestu moram malo da eksperimentišem u drugim smerovima. Recimo, iskošen kadar, izrez u “filmskom” formatu i gradijent zasićenja boje. Rezultat je sledeći:

Ništa posebno. A opet, rekonstruisao sam sesiju “do na piksel” i usput napravio par za mene korisnih fotki. U tom svetlu, mišn dabl akomplišd.

Kakav mesec… Kakav mesec! Ne može da se premeri!

U projektu “jedna na dan”, kalendarski mesec ne znači ništa, osim što pakujem kolekcije po mesecima na Minusu koji, hvala na pitanju, opet radi valjano korisnicima AV programa NOD32. Ali, nekako smo naučeni da se privolimo psihologiji novog pri obrtanju kalendara, što je čvrsta socijalna kategorija, čini mi se.

Bude dana kad prosto blokiram, a pogled u spisak mogućih tema (koji se, da izvinete, opasno utanjio jer ga odavno nisam dopunjavao) nije mi dao ništa čega sam hteo da se latim. Veče me je uhvatilo da ne znam šta ću, a onda se setih nepisanog pravila koje sam pominjao nedavno negde na Suštini pasijansa: “Uzmi fotoaparat u ruke i počni da ga koristiš”. Tako je i bilo.

Bez ikakve određene namere, postavim aparat na mali tronožac ispred kutija sa kolekcijom National Geographica i štriknem par fotki, pride osvetljavajući scenu “reflektorom”, zapravo džepnom baterijskom lampom. Igrajući se tako i tražeći neki kadar koji bi mogao bit izanimljiv, u sliku mi upadne colštok…

Ako ne znate: “colštok” je žargonski izraz za drvenu člankovitu spravu za merenje dužine; obično meri do dva metra (deset članaka, obostrano baždarenih) i često je koriste zidari i tesari. Imam jedan komad koji sam poodavno dobio od prijatelja, saradnika nemačke kompanije Stahl, čija reklama se i nalazi na sklopljenom colštoku.

Aha!

Odmah sam zamislio da postavim colštok u “lepeza” položaj i da iskušam oštrinu svog fotoaparata. Usput ću se poigrati nekim obradicama ili ću ostaviti obezbojeno, pomislio sam. I na kraju:

Nemam puno da pričam: ovo je apliciran neki plugin za obradu u Lightroomu, ko zna gde sam ga našao, a upotrebio sam ga mimo zdravog razuma jer mi se dopalo to što se mutni delovi pri gornjoj ivici pretvaraju u zelenkasti “halo”. Osim toga, tekstura milimetara sa preklopljenih članaka colštoka deluje baš blesavo i baš mi se dopada.

Mišn akomplišd – ali ne zato što sam postigao ono što sam unapred zamislio; iz priče vam je jasno da sam do teme došao spontano. Uspeh beležim zato što sam ništa pretvorio u nešto – dakle, pravilo “uzmi fotoaparat u ruke” se pokazalo uspešnim, a da nisam dupe iz fotelje podigao. Šta bi tek bilo da sam stvarno krenuo u akciju?…