Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Naravno: Šandor Vilovski u legendarnom “Nevenu”…
Reći ću vam samo ovoliko: “Neven” se pojavio na DVD-ovima u prodavnicama jedne srede. Ja sam oba kompleta (dva puta trinaest epizoda) kupio već u petak. A od onda gledao ko zna koliko puta.
Elem, doktor Šandor Vilovski i njegova neodoljiva Mici! 
Neponovljivo! 
Bilo bi ovo i ranije, nego sam meračio tokom postprodukcije…
Priznajem, bilo mi je teško da odlučim kako ću sa ovom fotkom. Najpre da vam pokažem koja je, a onda da ispričam.
Prva činjenica je najbanalnija od svih: u danu koji je za nama, napravio sam jednu ekspoziciju. Jednu jedinu, ovu. A onda, uhvatio sam plavo nebo u sivom danu. A onda, odlučio sam da prenaglašena plava boja koju sam napravio nema šta da traži na fotki, jer ugođaj dana nije bio plav, nego siv kao ova fotka.
U danu za nama, stigla je vest o smrti još jednog štićenika boginje Talije.
U danu kad je Olivera Marković sahranjena u Aleji velikana, otišao je Dušan Janićijević, sjajni glumac. Imao je 79 godina, a upokojio se u svom rodnom selu Gornje Grgure kod Blaca.
Agencijske vesti možete naći na info portalima; sve su iste, pa pogledajte bilo gde, recimo ovde. Bilo bi čestito da su pripazili oko imena sela, ali to je sada manje bitno.
Pamtim ga kao sjajnog, karakternog i veoma ozbiljnog glumca. Sasvim slučajno, pre nekoliko dana, setio sam se njegove malene, ali fenomenalne uloge ćopavca u filmu “Vreme čuda” (ovde, pa ovde… “Pogodi ko te udari, gospode!…”). Danas sam se setio i epizodne uloge u filmu “Hajduk” (link za to nisam našao; ali, ako ste gledali film o hajduku Ivanu Kondiću, setite se replike “A šta ima mene da pozdravlja, pizda mu materina!”, nakon čega gospodin načelnik policije počinje da povraća).
U sećanje na sjajnog glumca koji je bio u stanju da reši najteže moguće uloge, ma koliko one bile male (jer nema malih uloga – ima samo malih ljudi), nalazim jedan insert koji nije lak za gledanje; nije bio lak ni za izvedbu pred kamerom, setite se toga dok budete gledali.
I kakva koincidencija: obratite pažnju na muzičku frazu u pozadini. Svakako ćete se setiti koji velemajstor to peva.
Slava velikom glumcu.
Sledi jedan od najlepših video klipova koje sam imao prilike da pogledam u poslednjih nekoliko godina. Jednostavno, svaki kadar oduzima dah.
Da ne filozofiram, ostavljam vas da pogledate. Mada, ako imate iole jači net, savetujem da pohodite HD verziju i pustite je preko celog ekrana.
Lični favorit: baja koji šeta među koralima u potrazi za lovinom na 3:08.
Hvala, Marinko!
Citat dana dolazi od najpoznatijeg robot-guvernera austrijskog porekla na svetu.
Mislim da je gej brak nešto što treba da se desi između muškarca i žene.
Arnold Schwarzenegger
Aktuelna glasina kaže da je Švarcenegggger pred razvodom, što je, kako bih rekao, baš-baš informacija koja me odaaavno nije zanimala, pa sam sad osobito zadovoljan što imam podatak više koji ću nekako pokušavati da zaboravim.
U slučaju da ste preterali sa produktivnošću, evo načina da malo razbijete taj trend.
Akinator je veb igračka koja pogađa ličnost koju zamislite. Idite na adresu www.akinator.mobi i probajte: igrajte pošteno, pa ćete se možda iznenaditi.
Sinoć sam probao; nisam baš brojao, ali sve koje je uspeo da nađe, našao je u manje od dvadeset pitanja. Tek jednom ili dvaput, u petnaestak pokušaja, prvi put je izbacio pogrešnu osobu. Evo, sad sam zamislio onog tenisera iz reklame za banku – nisam mogao da se setim kako se zove, pa kad je ovaj promašio jer je predložio Đokovića posle dvanaestog pitanja, nastavio je još šest dok nije izbacio sliku Viktora Troickog.
Uspeo sam da zeznem Akinatora samo oko jedne ličnosti: nije znao ko je Tom Sholtz. A nije da nije, izbacio mi je barem četvoricu gitarista dok nije odustao i zatražio pomoć.
Akinator je, u neku ruku, generator beskorisnog znanja. Ali, da ne potpirujem, jer je to tema koju niste uspeli da pročitate između redova.
Zašto ovo mora da bude arhetip, nikad mi neće biti jasno: pronađu krdo lepotica i onda od njih traže mišljenje o stvarima koje su apsolutno irelevantne za njihovo učešće na konkursu lepote.
Dakle, treba li da postoji matematika u školama?
Obratite pažnju na curu iz Vermonta.
(Via)
P.S. Da, ovaj post kasni. Noćas sam sačuvao draft umesto da publikujem prilog u zakazano vreme. Eh…
Bavljenje fotografijom je savršena terapija za napaćeni nervni sistem.
Šta da vam kažem: imao sam tri plana za izvođenje fotke dana, a desio se četvrti, za tri koplja bolji od svih zamišljenih. Dakle, stan kod čike i nine je savršeno utočište za Marka i Kaću. Oni se kod nas ponašaju savršeno, znajući šta mogu i šta ne mogu, a njihove kreativne igre predstavljaju zabavu i za nas kao posmatrače.
Jedna stara šahovska garnitura predstavlja poseban ugođaj za Marka. Ne, ne bavi se samim šahom, nisam ni pokušavao da ga maltretiram na tu temu, nego on ređa figure po tabli u neobičnim konfiguracijama, igrajući neke ratne igre koje je sam zamislio i koje su njemu po volji. Tokom popodneva se igrao bar pola sata u predsoblju, tačno tako da mogu da ga vidim. U jednom času sam prekinuo svoj rad i posmatrao ga dugo; a onda sam ga sa svog mesta pitao “A je l’ mogu da te fotografišem?”. Nije ni podigao glavu: “Mofe!”, reče i nastavi da se bavi svojom igrom. Pukao sam desetak ekspozicija, a on se ponašao kao da me nema (čak i pored blica). Savršen model, šta da kažem.
No, nema mnogo od Marka na ovoj slici; tek ruka na koju je bio oslonjen.
U času ove ekspozicije, Marko je držao jednu figuru u vazduhu. Mislio sam da ga uhvatim u času kad je spušta, ali to nje uspelo kako sam zamislio, pa sam ipak odabrao ovu varijaciju, e zbog teksture popucalog laka, što se dobro vidi čak i na ovoj umanjenoj fotki.
Ovde sam primenio neki od preseta za izbleđivanje fotke; posle sam pešice menjao neke sitnice. Nisam previše pazio, nego sam radio po slobodnom nahođenju dok nisam odlučio da je bilo dosta. 
Što bi rekli u sportskom pregledu: mišn akomplišd.
Boktemazo, od onog zavitlavanja sa nacionalnom histerijom, umalo da omašim…
Danas je 4. jul. Počev od 1956, pa do ukidanja 2001. godine, bio je to Dan borca, državni praznik. To beše po ikonografiji komunističke ideologije, koja je pobedila u Drugom svetskom ratu na teritoriji Jugoslavije i zauzela pravo da retroaktivno postavlja kad je šta bilo, a šta nije, i šta je bitno, a šta nije.
Tog dana, održana je sednica Politbiroa Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije (iliti CK KPJ) na kojoj je donesena odluka o podizanju oružanog ustanka.
Posle se to raspirilo kojekuda, a počelo je već tri dana kasnije, kada je Žikica Jovanović Španac iskoristio zgodnu priliku da ubije dvojicu žandarma koji su mu se nacrtali na zicer dok se ačio kao harambaša na seoskom vašaru i očigledno provocirao da dođe do neke ozbiljnije kavge…
Iliti: zašto se masovna histerija pružala zemljom Srbijom tokom jednog dana (a i sledećeg) nakon što je jedan teniser pobedio u Vimbldonu
Sve je počelo kad sam hteo da provedem nedeljno popodne u čitanju National Geographica, prijatno utabačen na krevetu, negujući stomačinu posle nedeljnog ručka. Prekinuli su me toliko puta da su na kraju u meni ubili svaku želju za čitanjem. Ne bi to ni bio toliki problem, nego televizor je bio uključen i proveo sam pet minuta blenući u program. A tamo su se izmenjivali ludaci na ulici i ludaci u studiju, svi se ponašajući kao idioti nakon što je onaj teniser pobedio na najuglednijem turniru u ovom mondenskom sportu.
Napomena: Mondenski sport, mondenska disciplina, mondensko bavljenje, ne zanima me uopšte koja fraza (od ovih ili nekih drugih) je najbolja da opiše sve to. Kada nekim sportom ne mogu da se bave sva deca iz komšiluka zato što nemaju novca za opremu i pristup terenu, ja to ne priznajem kao sport, pa da je stotinu puta olimpijski.
Elem, zatekoh se u limbu između dremeža i budnog stanja i dozvolih sebi da me usisa crna rupa. U tom talasu slabosti, desilo se tačno ono što nije trebalo da se desi: dozvolio sam sebi vrhunski luksuz da se iznerviram. U talasu gluposti koji je nastao u mojoj glavi, dotukao sam ono malo preteklih mentalnih kapaciteta na način koji je po vrednosti sasvim uporediv sa televizijom: dao sam sebi slobodu da raspravljam na istu temu na fejsbuku.
Upadam iz digresije u digresiju, ali ne mogu da odolim: čak sam doživeo da neko sa tri meseca iskustva na fejsbuku pokušava da mi objasni socijalni okvir tih rasprava, a zatim da ne odustane od svoje programirane priče ni nakon upozorenja da ja u modemskim komunikacijama imam dvadeset godina iskustva… A dok neki misle da je to normalno, ja i dalje ne mogu da pridam značaj raspravama sa ljudima koje nikad nisam pogledao u oči, a pogotovo ne mogu to da učinim tokom rasprava.
Rasprave su nebitne, nego mi je postalo zanimljivo svo to urlikanje i dranje. Video sam ponovo neke snimke iz nekog beogradskog kafića, a zatim i snimak sa neke terase u Grčkoj koju je okupirala pivska bratija (dok su žene sa decom stajale oko terase i bespomoćno posmatrale svoje muževe kako se ponašaju kao gorile). I tad mi se najzad ukazalo šta se to zaista dešava.
Nastavite sa čitanjem… “Psihologija krda, mitomanija i negativna selekcija”
