Ovo nisam video na vreme: ovako su u poljskom gradu Poznanju obeležili veče dugodnevnice.
I da parafraziram jednog komentatora: ajd’ što je to bila noć lampiona, nego je to sigurno bila i besana noć za vatrogasce…
Glava 44: Moskva – Petuški. Nepoznat prolaz.
(Isečak)
…
A kad sam ih ugledao, od svakog straha je snažnije (časna reč, snažnije) bilo zaprepašćenje: oni, sva četvorica, penjali su se bosi, a obuću su držali u rukama – zašto im je to bilo potrebno? Da ne dižu buku u prolazu? Ili da mi se neprimetno prikradu? Ne znam, ali to je bilo poslednje čega sam se setio. To je zaprepašćenje.
Nisu čak ni predahnuli – s poslednje stepenice su se bacili na mene i počeli su me gušiti, sa pet ili šest ruku, ja sam, kolko sam mogao, odvajao njihove ruke i branio svoje grlo, koliko sam mogao. I tada se desilo najužasnije: jedan od njih, sa najsvirepijim i klasičnim profilom, iz džepa je izvukao ogromno šilo s drvenim rukohvatom; možda to čak i nije bilo šilo, nego odvrtka ili nešto drugo – ne znam. Ali on je naredio ostalima da mi drže ruke, i, pošto se nisam branio, potpuno izbezumljenog, pritisli su me uz pod.
– Zašto, zašto?… Zašto, zašto?… – mrmljao sam…
Oni su zarili svoje šilo baš u grlo…
Nisam znao da na svetu postoji takav bol. Zgrčio sam se od muke, pred očima mi se pojavilo debelo crveno slovo “U” i zatreperilo je. Od tada se nisam osvešćivao, i nikad se neću osvestiti.
Na postavljanju kablova
u Šerementjevu
u jesen 69. godine
(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)
Jim Morrison: danas četiri decenije
Danas je 40 godina od smrti Jima Morrisona. To je godišnjica koju Google neće obeležiti…
Moram da budem pošten: nisam fan muzike grupe The Doors. To, pak, ne znači da ih zbog toga odbacujem iz rock’n’roll ikonografije (to činim samo sa onim belosvetskim folirantima “U dva”, oni su zasad jedini na mom spisku za odstrel) a kamoli da bih zbog toga smatrao da je Jim Morrison ostavio išta manje od veličanstvenog nasleđa. Jedini album grupe koji zaista volim da slušam je Absolutely Live, ali ja svakako imam poseban pik na žive albume i dajem im malu, ali primetnu prednost u svojoj fonoteci.
Neću da izvlačim biografije, neću čak ni da solim o radovima grupe. Ajmo malo po video klipovima, a prisetiću se samo jedne anegdote. Ali, za početak da izvučem onaj klasični TV snimak. Ovo je bio čas kad je perspektivna grupa postala mega-grupa.
Nastavite sa čitanjem… “Jim Morrison: danas četiri decenije”
Fotografija dana, 3. jul 2011
Opet cveće. Ima se, može se…
I kao što rekoh onomad, moja tašta je velemajstor za cveće, baštensko i sobno bilje. Onoliko vrsta izvanrednih primeraka bilja možete videti samo još u bolje opremljenim cvećarama i botaničkim baštama. Ama, kad nekome ide nešto, nema puno da se priča.
Tek, upadosmo na standardnu nedeljnu kafu posle pijace, kad u dvorištu:
Jasna mi je odmah izdala direktivu da se vratim do kola po fotoaparat, a ja sam postupio po načelu “teško žabu u vodu naterati”… 
Kuriozitet dana, meseca i godine je taj što Zorka nije mogla da se seti kako se taj cvet zove, što je, čini mi se, prvi takav slučaj u 25 godina. Pa, ako neko zna kako se zove ova luda biljka, ne bilo mu teško da podeli to sa mnom i ostalim posetiocima ove stranice.
Glava 43: Petuški. Kremlj. Spomenik Mininu i Požarskom.
(Isečak)
…
Iskočio sam na trg, popločan mokrom kockom, smirio sam dah i osvrnuo se.
“Ne, ovo nisu Petuški!… Ako je On – ako je On zauvek napustio zemlju, ali vidi svakoga od nas, znam da ovamo nije nijednom pogledao… A ako On moju zemlju nije nikada napuštao, ako ju je svu bos prepešačio, u liku roba – on je obišao ovo mesto, prošao je pored njega…”
“Ne, ovo nisu Petuški! Petuški On nije zaobilazio. On je, umoran, tamo uz svetlo plamenova počivao, tamo sam i mnogim dušama primećivao pepeo i dim Njegovog bivaka. Plamen nije potreban, bio bi pepeo.”
Ne, ovo nisu Petuški! Preda mnom je bio Kremlj u svom sjaju. Iako sam iza sebe čuo bat gonilaca – uspeo sam da pomislim: “Ja, koji sam prošao Moskvu uzduž i popreko, trezan i pijan – ni jednom nisam video Kremlj, u traženju Kremlja uvek sam dospevao na Kursku stanicu. I evo, ugledao sam ga sada – kad mi je Kurska stanica najpotrebnija!…
“Nedokučivi su Tvoji putevi…”
…
(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)
Auto-baksuz
Kako bi vam se činilo da ostanete bez volana pri punoj brzini? Ovaj je dostigao jedva 203 milje na sat (štogod preko 326 km/h)…
Opalac! Dok voziš mašinu od 1600 KS, sigurno ne želiš da ti se tako nešto desi. 
Mada, bezbednost je dobro projektovana u ovim glupim i beskorisnim vozilima. Ovde možete videti kako izgleda kad se vozilo otme kontroli i dođe do udesa. Vozaču nije bilo ništa.
(Via)
Fotografija dana za 2. jul 2011
Ove teme se ne bih ni setio da nisam bio žedan i da nije zazvonio telefon…
Kada fotografija funkcioniše na granicama svetla, dobijaju se razni efekti. Najpoznatije su tehnike low key i high key, gde postoji taman subjekat na tamnoj podlozi, odnosno sjajan subjekat na beloj podlozi; tada se subjekat utapa u pozadinu, a posmatrač često “mentalno dodaje” ono što fizički nije zabeleženo. To su jako zanimljivi, uglavnom izuzetno sugestivni motivi i voleo bih da se pozabavim njima. Za to su potrebni “malčice” ozbiljniji uslovi nego što ih sada imam; neka ta tema pričeka do neke druge prilike.
Zato mi se ponekad ukaže prilika da se poigram sa nečim sličnim tim graničnim tehnikama, a to je kombinacija stakla koje se utapa u pozadinu. O tome sam čitao u nekim časopisima i nadao se da ću biti u prilici da se iskušam… Ali, blesavo je čekati priliku, nego se ona napravi. Upravo to se desilo danas dok sam punio čašu ledom.
Pošteno, nisam odmah pomislio na prigodu; ali, telefon je zazvonio, ostavio sam led u čaši pre nego što sam sipao sok od jabuke i kad sam se vratio, ugledao sam scenu koju sam hteo da istražim fotoaparatom. Dodao sam plavi papir, sve sam aranžirao ispod kuhinjske neonke, pa sam za manje od dva minuta zveknuo desetak ekspozicija koje sam potom istražio kroz Lightroom. Rezultat:
Sama scena nije toliko tamna, nego sam je ja namerno zatamnio (selektivno zatamnjenje plave boje) i na kraju obrade sam još dodao vinjetu da pojačam efekat. Išao sam do granice logičnog, toliko da se izgubi što više od atributa siluete čaše. Nadam se da su vam monitori pravilno kalibrisani ili barem pristojno osvetljeni; u suprotnom nećete videti pravilno sve detalje.
Dvoumio sam se da li da uklonim odsjaj na bočnoj strani čaše, ali sam odustao od toga; dovoljno je i ovako. Na većoj verziji fotke se bolje primeti tekstura kondenzovane vode, što je zanimljiv efekat, ali nije dominantan, pa nije važno da ga ovde i sada ističem. Kako god: mišn akomplišd.
Otišla je diva
Danas je preminula glumica Olivera Marković, jedna od omiljenih ličnosti teatra i filma.
Da ne ponavljam biografske podatke, već su ih pune stranice na informativnim sajtovima (ovde, ovde, ovde…), jer svi uglavnom prenose vest od Tanjuga (link je uklonjen jer više nije aktivan; edit okt.2011). Prisećam se nekih njenih filmskih uloga, a ovog časa se stidim jer ne mogu da se setim imena jedne veličanstvene predstave pozorišta iz Rijeke u kojoj je Olivera Marković igrala jednu od tri uloge i koju sam gledao na sceni u Kikindi, još onih godina kad… Uh, da ne lajem, nije red u ovom času.
Bila je sjajna glumica i vrsna pevačica klasičnih romansi. U slavu dive, jedna pesma koju retko čujemo; poslednji put, ovo smo slušali u karikaturalnom izvođenju u istoimenom filmu. Evo, došao je čas da se setimo da je reč o veoma ozbiljnoj pesmi.
Slava ti, Olivera!
Uhvaćen na delu
Imam jedno pitanje za onog, kako mu ime, što je stručnjak za eksperte.
Elem: Dinkiću, da li si ti to ukrstio prste? Aman, bre čoveče! Pa učini barem neki, poslednji pokušaj da nas uveriš u svoju istinoljubivost.
A ne ovako.
Usput pozdravljam sve kikindske funkcionere koji su dozvolili sebi luksuz da ih ovaj vodi. Pogotovo one koji su se prepoznali u nedavnoj prozivci svog vođe.
Koji ste vi jadnici, jebote. Čak i onaj ziljavi Čeda ima više dostojanstva od vas.
(Via)
Glava 42: Petuški. Sadovoje Koljco.
(Isečak)
…
Još jednom sam pokucao, malo glasnije nego prvi put.
“Zar je tako teško otvoriti vrata čoveku i pustiti ga da se tri minuta ogreje? To ne razumem… Oni, ozbiljni, to ne razumeju, a ja, ništavilo, to nikad neću razumeti… Meni, tekel, fares; to jest, izmeren si na vazi i utvrđeno je da si ništavilo, to jest “tekel”… Pa neka, neka…
Ali ako tamo postoji vaga, ili ne – svejedno – na toj vazi će uzdah i suza biti teži od računa i zamisli. U to sam sigurniji nego što ćete vi u išta biti. Mnogo sam proživeo, mnogo popio i promislio – i znam šta govorim. Sve vaše zvezde vodilje isu svom zahodu, a ako i ne idu, onda jedva svetlucaju. Ne znam vas, ljudi, slabo vas znam, retko sam na vas obraćao pažnju, ali potrebni ste mi i interesuje me čime je sad zaneta vaša duša, da bih sigurno znao dali će sinuti zvezda nad Vitlejemom, ili će ponovo početi svetlucati, to je najvažnije. Zato što sve ostale idu svom zahodu, a ako i ne idu, onda jedva svetlucaju, a ako čak i sijaju, to ne vredi ni pišljiva boba.
Postoje tamo vage, ili ne – tamo ćemo mi koji smo ništavila biti teži od vas i živećemo. U to verujem čvršće nego što vi verujete u bilo šta. Verujem, znam i objavljujem čitavom svetu. Ali zašto su se ulice u Petuškama tako čudno raširile?…”
Otišao sam od vrata i svoj teški pogled prenosio sa kuće na kuću, sa ulaza na ulaz. I dok se u mene uvlačila tako teška misao, koju je strašno izgovoriti, zajedno sa teškim dosećanjem, koje je, takođe, strašno izgovoriti – išao sam i išao, i napregnuto razgledao svaku kuću, a nisam je mogao dobro osmotriti: od hladnoće, ili još nečeg, suze su mi navirale na oči…
…
(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)