Suština pasijansa™

Novo tromesečje započinjemo vožnjom kroz suton.

Radni dan se završio uobičajeno, malo sam se odmarao, prelistavao tek pristigli National Geographic, srkao kafu dva sata, a onda sam u suton primetio da se sunce probilo  i meni je palo na pamet da bih mogao krenuti u lov na neku dobru scenu večernjeg neba.

Vozikao sam se periferijom i obližnjim putevima. Sunce mi je pobeglo ispod horizonta doslovno dok sam parkirao i namestio fotoaparat za slikanje u sunce (spot metering!). Ali, nisam se dao omesti, pa sam uhvatio jednu finu panoramu, ogledalo kiča, pa ko voli, nek’ izvoli. Stavljam tu panoramu u public domain, primetićete da se nisam ni potpisao na njoj. A ako me se setite za Dan amaterske fotografije, setite se. Ako ne, nema veze, bila je to moja građanska dužnost…

No, nije panorama zgodna za prikaz u širini 640 piksela; znam to ,već sam se patio da vam prikažem panoramu ili dve. Motao sam dalje. Uhvatio sam čak neke zgodne scene na mestu gde postoji, nećete verovati, znak za zabranu fotografisanja. Ima jedna Čvorović u kikindskom ogranku Naftagasa, ili kako se već zovu sada, koji nije obavešten da oni koji vole da znaju sve već znaju sve i da uređaji za snimanje slike ne mogu da uhvate ništa što je zanimljivo dotičnima. Udaljio sam se odatle, malo kombinovao niz drum ka Mokrinu, ali nisam bio zadovoljan… ništa od uhvaćenog nije bilo ono čime bih bio zadovoljan. Već sma mislio da odustanem. A onda sam, vraćajući se u grad, ugledao nešto u spoljnom retrovizoru. Sreća, pa nije bilo nikog iza mene kad sam zakočio tolikom silinom kao da se ispred mene pojavio Godzila lično. Zgrabio sam fotoaparat sa susednog sedišta, spustio prozor i tresnuo jednu jedinu ekspoziciju:

I to je bilo to! Majmunski lakat koji je višak u sceni pripada meni, kome bi drugome, pa mi se čak čini da je ispao zgodno kao doprinos metežu… Not. Nisam primetio kad sam slikao, a baš sam mogao da pripazim…

Kako god, posle više sličnih pokušaja, ovo je prvi pravi odgovor koji upućujem na jednu staaaaru fotku svog druga Miroslava, koji je jednom napravio sjajnu kompoziciju u retrovizoru svog auta. Tema me progoni od onda, a jedino što sam koliko-toliko blisko izveo, a da sam zadovoljan, beše jedna fotka u ovom špilu koju sam aranžirao oko desnog retrovizora, onog koji sam zimus polupao… Ali, ova fotka je ona prava kojoj sam se nadao. Drugim rečima: mišn najzad akomplišd, bre.

Polovče godine završavam u dobrom raspoloženju. Dabogda nam svima bilo uvek kao meni danas!

I da baš ne elaboriram zašto sam veseo, ali danas su neke važne šanse postale neke realne prilike i život je zbog toga lep.

Upravo zbog toga, neću da budem ozbiljan ni sa fotkom dana: red je da ispadne nešto blesavo, rekoh sebi. Jedino nisam znao šta će to biti i zato sam držao fotoaparat uz sebe celog dana. Rešenje je ispalo jednostavno:

Ovaj akvarijum, sa sve blesavim aranžmanom unutra, nalazi se u uglu dnevnog boravka u kući mojih prijatelja, gde sam se večeras zatekao u poseti. Imali su neke lepe akvarijumske ribe u tom prostoru, a sad ih više nemaju i odmaraju se od te varijacije. Zato su upričili ove plišane morske zveri dok im jednom ponovo ne dođe ideja da angažuju žive životinje, kad god to bilo.

Da bih uslikao ovaj aranžman, morao sam da savladam klasičnu prepreku: blic o staklo. Dakako, to se rešava kosim uglom slikanja. Ovo ne izgleda kao da sam postavio objektiv u kosi ugao, ali to je zato što sam upotrebio alatku za ispravku distorzija objektiva, tj. veštački sam “popravio” perspektivu. Eto, može to i tako: mišn akomplišd, šta god da je bio mišn! Ah, da: blesava fotka! Prihvatate li je kao blesavu? Sve što imam da kažem je da kad god odem u posetu toj kući, ne mogu da skinem pogled sa tog akvarijuma.

Nije bila ona koju sam zamislio, ali jeste ona koju motam već mesec dana.

Vraćali smo se iz Novog Sada, i to putem kojim davno nisam išao, Novi Sad – Bački Jarak i Temerin – Bačko Gradište – Bečej – Novi Bečej – Novo Miloševo – Kikinda. I posle one kiše koja nas je sinoć pratila na putu, a i jutros nas ispratila na radne zadatke, najzad granulo sunce. Uto smo negde između Bačkog Gradišta i Bečeja naišli na nekoliko žitnih polja koja još nisu pokošena. Setio sam se da nisam slikao žito, a trebalo je, pa sam stao. Najzad, evo odabrane:

Istina, plan za žito je bio različit, ali mi se nije posrećilo. Hteo sam da hvatam zeleno žito u večernji zlatni sat, po mogućstvu sa nekim jakim oblacima kao na jednoj ranijoj slici. I pokušao sam par puta da nađem žito, sve u blizini Kikinde – što je bila greška: valjalo je preći na bačku stranu i odmah bih našao dobro žitno polje…

Kako god, i ovo je dobro, s obzirom na to da je bilo nešto posle dva popodne i da je difuzno svetlo sa oblaka bilo odveć odvratno. Međutim, nisam morao mnogo da intervenišem: boja je manje-više tačno ona koju sam imao na terenu. Nebo je moralo da bude žrtvovano, ali šteta nije bila prevelika. Mišn akomplišd.