Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Ne, nije reč o kultnoj knjizi Billa Brysona (koju, grrrr, još uvek nisam ni video, a kamoli pročitao), čiji tačni naziv je “A Short History of Nearly Everything“, nego o video klipu koji sadrži animaciju pod naslovom “A Brief History of Pretty Much Everything“. Pogledajte.
Rađena po sistemu flipbook (teško prevodivo, misli se na brzo listanje), ova animacija je rezultat oko 2100 crteža, za koje autor veli da mu je trebalo oko tri nedelje da ih zgotovi.
Svaka čast zamlati!
Nevolja, kako stoje stvari, još ne znam sa kojim ishodom.
Noćas je pucalo po nebu sve u šesnaest. Dok sam ja poisključivao sve, već se nešto desilo. Moj glavni računar je van pogona. To znači probleme u hodogramu mimo osnovnog posla. A Suština pasijansa nije osnovni posao…
Ovo pišem sa starog računara koji mi stoji ispod stola kao čamac za spasavanje, baš za ovakve prilike; bilo bi preskupo da priuštim sebi zastoj tamo gde vadim lebac. Ali, zato ću možda malo zastati u osvežavanju Suštine pasijansa. Aftamacki prilozi će ići i dalje dok ih ima na lageru; priloge ću štekovati offline. Uto će glavni računar možda biti popravljen…
Do daljeg.
Ovu sam odavno meračio, a pride se ulučio najlepši mogući zlatni sat…
Čitaoci Suštine pasijansa sa dužim stažom će se setiti moje priče o tilt-shift fotografiji, tačnije o tehnici izvedbe u postprodukciji koja simulira rezultat specijalnih objektiva koji jako ograničavaju fokalnu ravan. Da bi se ova tehnika u postprodukciji primenila, neophodan je snimak iz jakog gornjeg rakursa – što u Kikindi nemam kao čestu priliku. Ako bi trebalo da se popnem na neku višu tačku, to je jako teško aranžirati u doba dana kada je svetlo optimalno.
Večeras smo išli na zakazanu lazanju kod prijatelja, a naslutio sam da bih mogao uhvatiti večernji zlatni sat nad Kikindom sa njihovog prozora na četvrtom spratu. Tako je i bilo: štriknuo sam desetak ekspozicija u nadi da će mi neka od njih poslužiti za još jedno igranje sa tilt-shift postprodukcijom. Evo odabranog komada:
Pošto je ovo suviše sitno da bi se efekat na slici razmahao, pripremio sam vam i verziju fotke širine 1600 tačaka (kliknite na link).
Imao sam ideju da će nešto na ovu temu da se pojavi, ali nisam ni sanjao da će postati moguće baš ovako nešto!…
Za Lytro kameru sam prvi put čuo juče, nakon što je neko fejsbučio informaciju. Da ne bih previše pričao na početku, hajde najpre da vam pokažem… Evo prigode: postavite pokazivač miša bilo gde na mutni deo fotke i kliknite… Posle opet kliknite bilo gde… I opet… I opet…
Pre nego što vam dosadi, skoknite da vidite celu galeriju… Ali, bitnije je da razumete da je ovo rezultat jedne ekspozicije!
O čemu je reč? Kakva je ovo zavrzlama? Postprodukcija?
Jeste postprodukcija, ali u fotoaparatu!… 
(Isečak)
…
Četvrti plenum je bio “plenum žalosti”.
Ustao sam i rekao:
“Delegati! Ako ikada budem imao decu, na zid ću im okačiti portret prokuratora Judeje Pilata, da bi deca rasla u poštenju. Prokurator Judeje Pilat stoji i pere ruke – takav će to biti portret. Baš tako i ja: ustajem i perem ruke. Priključio sam vam se samo zbog pijanstva i protiv svakog rezona. Govorio sam vam: revolucija treba da se odvija u srcu, da dušu treba uzdizati do usvajanja večnih kategorija, a da je sve ostalo što ste preduzimali, da je sujeta i siromaštvo duha, bezvezan štos i pičkin dim…
Na šta da računamo, pomislite sami! U Zajedničko tržište nas neće primiti. Brodovi američke Sedme flote neće doći ovamo, čak neće hteti ni da prođu…”
Tada su zaurlali:
– Ne očajavaj, Venja! Ne seri! Daće nam bombardere! Daće nam B-52!
– Stvarno! Daće nam B-52! Šta mislite! Smešno vas je slušati, senatori!
– I “fantome” će dati!
– Ha-ha! Ko je rekao “fantomi”? Još samo jedna reč o “fantomima” i ja ću pući od smeha…
Tada se javio Tihonov:
– “Fantome nam možda neće dati, ali zato ćemo imati devalvaciju franka…
– Budala si ti, Tihonov! Ne, ne osporavam, blistav si teoretičar, ali kad ti lupiš!… Ali, ne, nije u tome stvar. Zašto je čitava petuškinska oblast zahvaćen a plamenom, a niko, niko to ne primećuje, čak ni u petuškinskoj oblasti? Da skratim, sležem ramenima i odlazim s predsedničkog položaja. Perem ruke kao Pontije Pilat – i pred vama ispijam naš ostatak “rosijske”. Da. Nogama ću gaziti svoja punomoćja – odlazim od vas. U Petuške.
Možete zamisliti kakva se bura podigla među delegatima, naročito kad sam počeo ispijati ostatak!… Kada sam odlazio, kada sam otišao – kakve su reči poletele za mnom! To možete samo zamisliti, ja ih neću navoditi…
…
(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)
Evo kako to radi dekadentni beli svet: preinači ledenu dvoranu u košarkašku za petnaest sati…
Ako se ne varam, neke slične zavrzlame su obavljane i u beogradskoj Areni. Ne baš sa leda u parket, ali bili su menjali razne podloge, uključujući onih pedeset kamiona zemlje za akrobatske egzibicije motociklima. Ali, ja to iz druge ruke, a nije mi baš toliko zanimljivo da bih proveravao, pa se izvinjavam ako sam pobrkao lončiće. Ispravke su dobrodošle.
Ovo večeras je bila igra strpljenja. Pokazala se kao teška.
Razmišljanje o ovome što sam najzad večeras izveo poteklo je iz jednog nedavnog razgovora koji sam vodio sa drugarom, profesionalnim fotografom, koji mi je predložio da se okušam u stock fotografiji. On nije znao da ja o tome razmišljam već duže vreme, i to prilično ozbiljno.
No, sticajem raznih okolnosti, o toj temi već znam ponešto; nećete verovati, čak sam se i okušao u neka davna i naivna vremena – i, naravno, bio tačno toliko uspešan koliko sam bio obavešten u tom času. U međuvremenu, pratio sam razvoj, napredovanje i uspeh jednog dobrog prijatelja koji je postigao zaista zavidne rezultate u stock fotografiji – da baš ne govorim o iznosima, ali bilo je toliko da je iz zarade uspeo da kooptira već dva full-frame fotoaparata, da stekne kolekciju elitnih objektiva, da opremi studio osvetljenjem i da mu još pretekne “nešto malo” novca. Ja potrebnu opremu zasad nemam (što ne znači da je neću imati), znanje ću pokupiti usput tamo gde ga sada nemam, a ostalo je samo još da ispitam jednu malu, malecku, ama ovolišnu sitnicu bez koje nema ni govora o valjanom pristupu stock fotografiji: strpljenje.
“Znam ja mene”, govorio je pokojni deda Laza, komšija koji je bio pravi gazda od stare sorte, pa se branio zašto ne izvede ni upola onoliko vina koliko bi mogao spram roda u svom vinogradu. Znam sebe, nije da nije: strpljenje mi nije jača strana. Večeras sam dao sebi u zadatak da simuliram studijsku stock fotografiju sa ciljem da istražim granice svog strpljenja. U tom svetlu, sledeća fotka je apsolutno nevažna, uostalom stock fotke se ni slikaju niti obrađuju ovako kako sam ja to učinio, ali su važne pouke koje sam izvukao.
I, šta sam večeras naučio?…
Kako se koji krug zatvori, tako se poplašim da je to nekakva životna rekapitulacija, bože me prosti. A onda shvatim da je prostije: samo toliko da smo bili u pravu češće nego što su nosati lelemudi pokušavali da nam predoče u svojoj ingenioznosti ispraznih kritika.
Dokumentarni film “Novi odmetnici” je u nastajanju, pa o njemu zasad možemo da prikupimo tek krpice informacija. Poslužiću se, i nadam se da je to uredu, tekstom koji može da se pročita na početku trejlera:
NOVI ODMETNICI
Autorski pokret jedne nove generacije umetnika, pesnika & prijatelja sa prostora bivših republika SFR Jugoslavije koji svoj dar iskazuju muzikom.
Muzički festival “Kotezi” je kultno mesto na kome su se njihove stvaralačke energije udružile.
Ovo je njihova priča…
Pogledajte trejler; ako imate problema da vidite kontrolu, idite na vimeo.com i tamo zalaufajte prikaz preko celog ekrana.
Veoma prijatno sam iznenađen što ovakav pokret postoji, a zadovoljan što je ova informacija doprla do mene. Vredno je pažnje, praćenja i uvažavanja.
Više informacija ćete naći i na sajtu posvećenom filmu.
(Tnx Žikica; Via)
(Isečak)
…
A ja, sedeći u svom prezidijumu, slušao sam ta razmatranja i mislio: razmatranja su potrebna, ali mnogo su potrebniji dekreti. Zašto zaboravljamo ono čime se mora krunisati svaka revolucija, dekrete? Na primer, dekret koji obavezuje teta Šuru u Polomahu da otvori bife u šest ujutro. Izgleda, ništa jednostavnije – nego da mi, koji smo na vlasti, primoramo teta Šuru da otvara svoj bife u šest ujutro, a ne u devet i trideset! Kako se ranije toga nisam setio!
Ili, na primer, dekret o zemlji: predati narodu svu zemlju okružja, sa svim njivama i svim pokretnostima, sa svim alkoholnim pićima i to bez otkupa? Ili? pomeriti sat za dva sata napred, ili pola sata nazad, svejedno je, važno je samo pomeriti. Zatim: reč “đavo” bi ponovo trebalo pisati velikim slovom, a neko slovo bi trebalo ukinuti, jedino valja razmisliti koje. I, na kraju, primorati teta Mašu u Andrejevskom da otvara bife u pet i trideset, a ne u devet…
Misli su se rojile – tako su se rojile da sam se uznemirio, pozvao sam Tihonova na stranu, popili smo po kimovac i ja sam rekao:
– Slušaj, kancelaru!
– Šta je?…
– Ništa. Nešto si mi usran kancelar, eto šta je.
– Nađi drugog – uvredio se Tihonov.
– Ne radi se o tome, Vađa. Evo o čemu se radi: ako si dobar kancelar – sedi i piši dekrete. Popij još malo, sedi i piši. Čuo sam da se nisi mogao uzdržati i da si uštinuo Anatolija Ivanića za dupe. Da li je tako? Počinješ teror?
– Tako je… Pomalo…
– Kakav teror? Beli?
– Beli.
– To ti nije potrebno, Vađa. Uostalom, dobro, sad to nije potrebno. Prvo treba napisati dekret, makar jedan, makar najgnusniji… Papir i mastilo imaš? Sedi i piši. A zatim ćemo popiti – pa deklaracija prava. A tek posle toga – teror. A zatim ćemo popiti i – učiti, učiti, učiti…
…
(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)
Jedan požrtvovani otac je mislio da je mnogo pametan kad je ušao u krevetac svoje bebice u nameri da je smiri po kratkom postupku. Pogledajte kako je tom prigodom prošao.
Prvo sam hteo da kažem da mi je žao čoveka. A onda pomislim… Svako ima svoje sledovanje u toku roditeljstva.