(Isečak)
…
A Semjonič je, među nama govoreći, veliki ženskar i sanjar, istorija sveta ga interesuje samo sa erotske strane. I kad su nedelju dana kasnije u oblasti Frjazevo ponovo nagrnuli kontrolori, Semjonič mi nije rekao “Moskva – Petuški? Sto dvadeset pet grama.” Ne, seo je kod mene za nastavak: “Pa, onda? Da li je on ipak pojebao tu Lukreciju?”
Ispričao sam mu šta je bilo dalje. S rimske istorije prešao sam na hrišćansku i došao sam već do priče o Hipatiji i… Ali, tada se naš voz kao ukopan zaustavio u stanici Orehovo-Zujevo, i Semjonič je krajnje zaintrigiran iskočio na peron…
I tako se to tri godine produžavalo, tako je bilo svake nedelje. Na liniji Moskva – Petuški bio sam jedini putnik bez karte koji Semjoniču još ni jednom nije dao ni grama, a uz to je ostajao živ i nebijen. Ali, svaka istorija ima svoj kraj, pa tako i istorija sveta…
Prošlog petka sam došao do Indire Gandi, Moše Dajana i Dubčeka. Dalje se nije moglo…
I evo, Semjonič je ispio kaznu, koraknuo je i pogledao me kao udav i sultan Šahrijar:
– Moskva – Petuški? Sto dvadeset pet grama.
– Semjoniču! – odgovorio sam gotovo moleći – Semjoniču! Danas si mnogo popio?…
– Prilično, – odgovorio mi je Semjonič samozadovoljno. Bio je pijan do besvesti…
– A, znači da ti mašta ludo šljaka? Znači: imaš snage da poletiš u budućnost? Znači: možeš sa mnom da pređeš iz sveta mračne prošlosti u slatki vek koji se “rađa”?
– Mogu, Venja, mogu! Danas sve mogu!…
– Od Trećeg rajha, četvrtog pršljena, Pete republike i sedamnaestog kongresa, možeš sa mnom zakoračiti u svet koji priželjkuju svi Jevreji, petog carstva, sedmog neba i drugog dolaska?…
– Mogu! – grmeo je Semjonič. – Pričaj, pričaj, Šeherezado!
– Onda, slušaj! Biće to dan, “izabran među svim danima”. Tog dana će Simeon na samrti konačno reći: “Sada otpusti roba svog, Gospode…” i reći će arhanđel Gavrilo: “Bogorodice devo, raduj se, blagoslovena si mešu ženama”. A doktor Faust će progovoriti: “Ovo je tren! Produži se i traj!” I svi čija su imena zapisana u knjigu života zapevaće: “Raduj se, Isaija!” i Diogen će ugasiti svoju sveću. I biće dobro i lepota, sve će biti dobro, i svi će biti dobri, i osim dobra i lepote ničeg neće biti, i svi će se sjediniti u poljupcu…
– Sjediniti u poljupcu? – zarzao je već nestrpljivo Semjonič…
– Da! Sjediniće se u poljupcu dželat i žrtva; i zloba i namera, račun, napustiće srca, i žena…
– Žena!!! – zatreptao je Semjonič – Šta? Šta žena?!!
– I žena sa istoka će zbaciti feredžu! Žena sa istoka če definitivno sa sebe zbaciti feredžu i ugnjetavanje! I leći će…
– Leći će!!! – sav se tresao.
– Da! I leći će vuk sa jagnjetom, ni jedna suza neće poteći, a momci će izabrati sebi devojke koje im se dopadaju, i…
– O-o-o-o-o! – zastenjao je Semjonič. – Da li će uskoro? Da li će biti uskoro?… – i počeo je kao španska ciganka lomiti ruke, a zatim je užurbano, zaplićući se u odeću, počeo skidati mundir, pantalone uniforme, i skinuo se do gola…
…
(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)
pa mi padne na pamet… Ajd’ sad, može tu i neki drugi izraz osim književnog da se primeni, zar ne?… Može, nogekako:
Ajde-de, nije baš Pazolini, ali Bertolučiju bi se dopalo, sigurno.
