Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Ovaj klip posvećujem svima koji ga još uvek nisu videli. Oboma, tačnije. Ili vas ima čak troje?…
Moja generacija je odrasla na knjizi “Olovka piše srcem”. Ovi klinci danas gledaju gluposti na TV umesto da čitaju knjige, a mi se sećamo omiljene zbirke dečijih izjava i ponekad razmenjujemo linkove ka “Kefalici”. Primer za jun:
Oborila me je sa onim “Neki ljudi uključe mozak i shvate da…”
Zapravo, nema ničeg zelenog u prirodi u ovoj sceni. Nego sam to ja pozeleneo, pa sam pride isijavao od besa.
Dešavalo se šta se dešavalo, opisao sam u prethodnom prilogu. Kad sam završio to pisanije i nakon kafice za smirenje, sastavio sam topologiju kablovskog neta ispočetka, tako da kabl od sada bude deljeni resurs. Modem od provajdera, access point sam već imao, dokupio sam mali “žičani” ruter i sve to sastavio. Čak i doslovno, širokim selotejpom. Danas nemam više snage da se bavim drugim temama. Mreža je proradila, svi imaju izlaz na Internet, i to je dosta za danas.
A pošto sam isijavao zeleno zbog besa uzrokovanog izgubljenim danom, to je izgledalo, otprilike, ovako:
Čak nisam upamtio kako se zove preset koji sam primenio nad ovim izrezom. Uostalom, kao da je to važno.
Ja živim u državi u kojoj Internet ne predstavlja ljudsko pravo, nego privilegiju. Današnji dan bi mi se raspao da nisam imao rezervu.
…I još nije gotovo. Ali, da krenem redom.
Ja radim od kuće već punih trinaest godina. Veza ka Internetu je resurs bez kojeg ne mogu da opstanem u poslovima koje radim. Da ne objašnjavam u detalje čime se ja to bavim, jer to nije bitno; reći ću, i dovoljno je, da ako nemam stalnu vezu ka Internetu, ne mogu da zaradim ni žutu banku. A vi slobodno interpretirajte da sam strani plaćenik, domaći izdajnik, licimur i šta ono još beše (no, šta god da sam, i dalje nisam političar: eto).
Znajući da je cena zastoja uvek veća od zarade u istom periodu, učinio sam presedan: u kući imam kablovski net kod jednog provajdera i ADSL kod drugog. Zamisao je sledeća: ja koristim kablovski net, a na četiri ostala računara u kući (od kojih je jedan moj rezervni) deli se ADSL preko žice i bežične mreže. U slučaju prekida kablovske mreže, ja prelazim na ADSL i nastavljam da radim svoj posao. I to tako funkcioniše već neko vreme.
Međutim, problema sa kablom je bilo dvaput, od čega jednom jedva da sam primetio, a i drugi put je trajalo manje od dva sata do otklanjanja problema. Problem je nastao sa ADSL linijom mnogo puta i tome nije bilo kraja. Trpe ostali korisnici u kući; kulminacija se dešava upravo sad.
(Isečak)
…
– A zašto je ta žena za tezgom dobra?
– Dobra je jer loša vam prazne flaše uopšte ne bi uzela. A dobra žena vam, uzme prazne flaše i u zamenu vam da jednu punu. Zato je treba poštovati… Zašto uopšte na svetu postoje žene?
Svi su ućutali. Svaki je pomislio svoje, ili su svi pomislili isto, ne znam.
– Da bi ih poštovali… Šta je rekao Maksim Gorki na ostrvu Kapri?
“Merilo svake civilizacije je odnos prema ženi”. Evo ja: dolazim u prodavnicu u Petuškama, donosim trideset praznih flaša. Kažem: “Gazdarice!”, kažem to promuklim tužnim glasom: “Gazdarice! Dajte mi punu, budite tako dobri…” I već znam, ako rublju ne dam: 3 60 minus 2 62. Žao mi je. A ona me gleda: vratiti, gadu, kusur ili ne vratiti? A ja nju gledam: da li će mi, gadura, vratiti kusur ili neće? Tačnije, tog trenutka ne gledam nju. Gledam kroz nju, u daljinu. I šta se pojavljuje pred mojim praznim pogledom? Pojavljuje se ostrvo Kapri. Rastu agave i tamarisi, a pod njima sedi Maksim Gorki, ispod belih pantalona dlakave noge. I preti mi prstom: “Ne uzimaj kusur! Ne uzimaj kusur!” Ja mu namigujem, kažem: biće nešto da se poždere. “Dobro, popiću, a čime ću se omastiti?”
A on: “Ničim, Venja, podnećeš. ako ti se ždere: nemoj piti.” I tako odlazim bez kusura. Ljutim se, naravno, i mislim: “Merilo!” “Civilizacija!” “Eh, Maksime Gorki, Maksim Gorki, blesav ili pijan si to izgovorio na svome Kapriju? Tebi je dobro – tamo ćeš žderati svoje agave, a šta ću ja žderati?…”
Masa se smejala. A unučić je vrištao “Kakve agave, kakve dobre kapre…”
– A zla žena? – rekao je dekabrist. – Zar nije potrebna i zla žena?
– Svakako! Svakako, potrebna je – odgovorio sam.
…
(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)
Za slučaj da ovo niste čuli ranije: osmogodišnja curica zove razne firme telefonom i zavitlava ih na mrtvo ime… Ovog puta, ne samo da bira dinamit kao bolju opciju od kugle za rušenje, nego napominje da nastavnici budu u školi u času rušenja! 
Fill your boots, man! 
Ponekad se pitam: zašto ne slikam te štrumpfove svakog dana? Oni su neiscrpni izvor inspiracije i beskrajna tema za istraživanje…
Deca mog brata su naši mezimci, a kod nine i čike (to jest, kod Jasne i mene) imaju neprekidni bonus da rade (skoro) sve što mogu da zamisle. Dobri smo drugari i zato smo mi prvi kojima vole da se pohvale svojim uspesima. Mi ih u tome podržavamo, kako bismo i drugačije, i zato imamo barem toliko privilegija kod njih koliko oni imaju kod nas.
Tako je bilo i u nedelju oko podneva: Kaća je došla da se pohvali malinama koje je sama ubrala u bašti, a i da nas usput ponudi. Nisam časio časa, zgrabio sam fotoaparat i ovekovečio trenutak:
Nije prošlo mnogo, a Marko je utvrdio šta se desilo, pa je doneo nini čašu punu višanja. Ali, proš’o voz, badžo: ovog puta, Kaća je pokuplila talon 
Mom prijatelju i bratu Zoći danas je rođendan, baš da ne pominjem koji. Da mu poželim sve najbolje zdravicom za koju je sam kriv 
[EDIT: novembar 2011: skinuli su Silence – a ta numera nam je bila važna… Ovo gore je surogat – lepa pesma sa kič-slikom. Phui.]
I, naravno, neću zaboraviti ličnu poruku za svog prijatelja:
Živ mi bio, hombre!
(Isečak)
…
Bacao je na mene misli kao posednik zlatnike, jedva sam uspevao da ih pokupim. “Pa-a…”
– A, Nikolaj Gogolj…
– Šta Nikolaj Gogolj?
– On je uvek kad je bivao kod Panajevih zahtevao da mu na sto postave poseban ružičast pehar…
– I pio je iz ružičastog pehara?
– Da. Pio je.
– A šta je pio?
– Ko zna!
Pa, šta se može piti iz ružičastog pehara? Naravno, votka…
I ja i oba Mitriča radoznalo smo ga slušali. A on, brkajlija, smejao se unapred uživajući u novim trijumfima…
– A Modest Musorgski! Bogo moj, a Modest Musorgski! Znate li kako je pisao svoju besmrtnu operu “Hovanščina”? To je da se smeje i plače. Modest Musorgski leži pijan u jendeku, prolazi Nikolaj Rimski-Korsakov, u smokingu je i sa bambusovim štapom. Zaustavlja se Nikolaj Rimski-Korsakov, promuva svojim štapom Modesta i govori: “Ustaj! Idi se umij i sedi da dovršiš svoju božanstvenu operu “Hovanščina”!”
I evo ih, sede – Nikolaj Rimski-Korsakov sedi u fotelji, prebaci oje nogu preko noge, u ruci drži cilindar. Preko puta njega – Modest Musorgski, umoran, neobrijan – zgrbljen na stolici, znoji se i piše note. Modest bi se na stoličici napio: šta će mu note! A Nikolaj Rimski-Korsakov, s cilindrom u ruci, to mu ne dopušta.
A čim se za Rimskim-Korsakovim zatvore vrata – Modest baca svoju besmrtnu operu “Hovanščina” i jurne u jendek. Zatim ustane i ponovo se napije! Između ostalog, socijal-demokrati…
…
(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)
U svetu u kome važe druga pravila, u zemlji u kojoj je granica siromaštva niža nego granica gladi na drugim mestima, i zdravstvena zaštita ima svoje različito izdanje.
Nije za gadljive i one sa slabim živcima, stomakom i ostalim potencijalno labilnim podsistemima u organizmu. Upozoreni ste.
Uh.
Počeo sam jedno, pokušavao drugo, napravio treće…
Kada sam večeras krenuo u kraću šetnju trgom, poneo sam fotoaparat u želji da napravim nekoliko noćnih snimaka. Međutim, imam dosta iskustva od ranije: znao sam da neće ići tako lako bez stativa (koji, dakako, nisam poneo). Igrajući se tamo-amo, spazio sam neke motive koje su mi u trenutku ličile na scenu iz nekog stripa. Pade mi na pamet da bih možda mogao da iskušam neke od silnih preseta koje imam u Lightroomu – neki od njih bi verovatno doveo do distorzije koja pretvara forku u nešto što liči na crtež…
I nađem neku kombinaciju posle svega pet minuta igranja. Popravio sam nekoliko detalja, čisto da bih sebi ugodio, ali sam dobio nešto što je ispalo nalik toj ideji:
Mišn not akomplišd, jer nisam bio dovoljno strpljiv da pronađem više motiva za ovaku obradu (bile su samo dve slične fotke), pogotovo bi bilo zgodno da sam uposlio ekspoziciju (koja je trajala od pola do cele sekunde tokom cele sesije) da uhvatim više ljudi u pokretu. Ove dve figure su zatrpane tom bezveznom konstrukcijom u desnom dnu slike.
Sigurno ću se vratiti ovoj ideji.
