Glava 21: Hrapunovo – Jesino.

(Isečak)

…

Moskva - PetuškiDedica – prvi je popustio, rasplakao se. Za njim i unučić: gornja usna mi je nekud nestala, a donja se obesila, sve do pupka, kao kosa u pijaniste… Obojica su plakali…

– Razumem vas, da. Sve mogu da razumem ako hoću da oprostim. U meni je duša, kao u trojanskog konja trbuh, mnogo u nju može stati. Ja sve praštam ako hoću da razumem. A ja razumem… Vi biste samo kompota i belog hleba. Alo kod mene ne nalazite ni jedno ni drugo. I vi ste, jednostavno, primorani da pijete ono što nađete umesto onog što želite…

Pritisnuo sam ih svojim dokazima, oni su pokrili lica, obojica, i pokajnički se klatili na klupi u ritmu mojih optužbi.

– Podsećate me na jednog starca iz Petuški. On je, takođe, pio tuše, pio je samo ukradeno: zdipi, na primer, u apoteci bocu kolonjske vode, ode u stanični toalet i tamo na miru popije. On je to zvao “piti bratimljenje”, on je i umro i toj svojoj zabludi… Onda? Znači, i vi ste se odlučili za bratimljenje?…

…

...zdipi, na primer, u apoteci bocu kolonjske vode, ode u stanični toalet i tamo na miru popije.

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)

Davitelj se kupa

Ludačka scena iz legendarnog filma…

 

Biće da nismo najbolje razumeli ovaj film kada se pojavio… Mene je oduševljavao pristup koji je bio na tragu klasične film noir atmosfere (mada klasični film noir zahteva odsustvo boje), sve sa neizbežnom naracijom u pozadini. Najveći deo filma se zbiva noću, upadljivo je odsustvo detalja u kadrovima – a priča je upakovana perfektno. Istina, u to doba su kod nas dominirali klasični kombinatski filmovi, protiv čega ni Šijan ni Pajkić nisu mogli mnogo jer su bili manjina. Bivali su i ovde angažovani i neki glumci koji nisu imuni na kombinatsku glumu (počev od Nikole Simića, koji je svoju ulogu, sasvim nepotrebno, sproveo u karikaturalnom tonu, i Radmile Savićević, koja nije bila na visini svojih sposobnosti u ovom filmu). Ali, zato je Taško Načić pametno iskoristio da maestralno i nezaboravno odigra jedinu glavnu filmsku ulogu u životu. A Rahela Ferari – šta reći, nego izvući još jedan snimak baš zbog nje. I to kakav!

[EDIT 11.3.2012: Nažalost, taj video je povučen zbog žalbe Centar filma. Klip od minut i po. Nosite se u pizdu materinu, bre! Više neću da kupujem vaše DVD-ove.]

 

Fotografija dana, 10. jun 2011

Dan iza mene je bio pun kao oko. A onako usput, bio je to jedan od onih dana koji se dese jednom u životu.

I nešto mi grlo puno nekog grča, a ova čaša kabernea mi zamagljuje pogled. Ili je to možda…

Koliko juče, nosio sam te u kengur-nosiljci na grudima. Nešto kasnije, lomila si mi jednog miša mesečno dok si se igrala na računaru. A danas si najlepša devojka koju poznajem. Moje svetlo. Moj ponos. Moja radost.

Fotografija dana za... Ama, fotografija godine.

U tvoje zdravlje, moja Ana.

Prelistavam junski National Geographic

Da ne zakasnim previše, kao u slučaju majskog broja. Ovaj broj je jedan od značajnijih u poslednje vreme, što po sadržaju, a što zbog novosti u izgledu.

National Geographic Srbija, jun 2011.Junski broj mi je stigao, gle čuda, nepogužvan – a da pritom nisam ponovo molio i kumio poštara porukom na kapiji. Izgleda da ima nade: ona poruka je opstala dvadesetak dana na kapiji, pročitao ju je ko god je prošao ulicom, čak sam čuo i glasan smeh… Mada meni ništa nije bilo smešno. Uglavnom, poštar je imao dovoljno vremena da nauči da baci časopis na trotoar i šutne ga ispod kapije (gospodinu je, inače, teško da siđe sa bicikla) i ja sam sad radostan što ima nade. Samo jedno uvo na rikni časopisa: nije strašno kako je inače znalo da bude pre.

Sticajem okolnosti, već sam imao diskretnu i poverljivu najavu da će nešto lepo da se desi u novom broju, ali valjalo je sačekati da broj stigne da bih video o čemu je zaista reč.

Vredelo je strpljenja! Došlo je do sitnih, ali izvrsnih promena u unutrašnjem dizajnu časopisa. Za početak, zaglavlja svih rubrika su drugačija. A “Prizori”… Uh!…

Nastavite sa čitanjem… “Prelistavam junski National Geographic”

Glava 20: 43. kilometar – Hrapunovo.

(Isečak)

…

Moskva - PetuškiPrišao sam i skamenio se. Gde je moja četvrt “ruske”? Gde je četvrt koju sam kod Srpa i Čekića samo prepolovio? Od Srpa i Čekića ona je stajala pored kovčežića, u njoj je ostalo gotovo sto grama – gde je ona sada?

Pogledom sam prešao sve – nijedan nije trepnuo. Ne, ja sam sigurno zaljubljen i lud. Kuda su odleteli anđeli? Oni su stalno motrili na kovčežić – ako sam se udaljavao – kad su odleteli od mene. U oblasti Kučino? Aha! Znači, ukrali su između Kučina i 43. kilometra. Dok sam vam delio ushićenje, dok sam vas posvećivao u tajne života – mene su u to vreme lišili “poljupca tetka Klave”… Naivan, kakav sam, sve to vreme nijednom nisam provirivao u vagon – smešno. Ali sad je “dosta naivnosti”, kako je rekao, mudro, dramaturg Ostrovski. Finita la commedia – božanstvena. Dosta je bilo lovljenja ribe u mutnoj vodi. Treba loviti ljude!…

Ali, kako loviti i koga loviti?

Sam đavo zna u kakvom ću žanru doputovati u Petuški… Od Moskve, sve su bili filosofski eseji i memoari, sve su bile pesme u prozi kao kod Ivana Turgenjeva… Sad počinje detektivski roman.

…

Kuda su odleteli anđeli? Oni su stalno motrili na kovčežić – ako sam se udaljavao – kad su odleteli od mene...

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)

Vremeplov: Magnavision Laserdisk

Seća li se iko laserskih diskova? Jednom sam video jedan takav disk, služio je kao ukras na zidu u videoteci u komšiluku.

Ovo je tipičan rezultat PR aktivnosti pre trideset godina: Leonard Nimoy razgovara sa plastičnom štaniclom u kojoj se nalazi sijalica; zapravo, pre nam prevodi šta štanicla kaže nego što razgovara sa njom.

Grozni brkovi (koje je dvadeset godina kasnije imitirao i Bob Dylan) umesto šiljatih ušiju nam dovoljno govore – čovek se trudio da ostavi drugačiju impresiju nego kao Mr Spock.

Ne znamo kako stoje stvari nakon što je Mr Spock Mr Nimoy ostavio fleke od prstiju na disku. Za nekog ko govori jezik osvetljenih štanicli, trebal obi da zna bolje…

Magnavision Laserdisc je tehnika koju su smatrali revolucionarnom kad se pojavila 1978. Istina, prvi plejeri na slobodnom tržištu su se pojavili tek 1981, otkad datira i ovaj snimak.

brb-piiip!-ćijućii-prrrr!

(Via)

Novo zaglavlje

Postavio sam novo zaglavlje na Suštinu pasijansa. Razlog je važan i nadasve opravdan: obeležavam 79 dana rada i 359 priloga, uključujući ovaj, što se nije desilo otkad je sveta i veka na ovom blogu. A još je Diotalevi rekao da su to jako bitne stvari, pogotovo taj čudni količnik 0,22 koji nema nikakvo osobito značenje, ali je baš zgodan da se pomene u cilju unošenja pometnje.

Detalj sa panorame, za vas:

Nisam mogao da odolim kič-faktoru na ovoj svojoj panorami.

Kako vam se čini? Mislim, zaglavlje? Je li dovoljno kičasto da bi izdržalo čitanje između redova tokom nekog vremena? Ili, još bolje, za vreme radnog vremena?…

Fotografija dana, 9. jun 2011.

Opet stilsko-tehnička vežba.

Petljao sam danas nešto po arhivi fotografija, a samo od onog što sam uštekovao sa nekoliko foto-portala zauzima već popriličan kapacitet. Volim da gledam sve te fotke po ad hoc principu: moj screensaver je onaj koji dolazi uz program Picasa, pa ponekad pustim da se fotke vrte, i odmorim dušu uz njih. No, ponekad i analiziram neke radove, jer tako mogu da naučim ponešto – ili makar da dođem na neku ideju za sopstveno okušavanje. Jedna takva fotka mi je zapala za oko: neka veća površina papira je osvetljena odstraga, tako da svetlo probija i daje jako difuzno svetlo. U prednjem planu se našla neka mrtva priroda i fotka je imala čarobnu atmosferu.

Dakako, nisam imao nameru da pravim neku atmosferu, a pogotovo ko će sad da pravi aranžman za mrtvu prirodu… I odlučim da se samo poigram toliko da bih saznao šta mogu da izvedem aranžmanom svetla kroz obojeni papir. Rezultat je sledeći:

Fotografija dana za 9. jun 2011.

Ništa veliko za priču, ali sam shvatio da bi takve aranžmane trebalo da pravim u strogo ograničenom kapacitetu svetla: to što sam imao proboj svetla spreda je ispalo smetnja. Možda bi neka improvizovana crna komora mogla da pomogne.

Zapravo… Odavno sam zaključio da bi trebalo da sastavim malo više rekvizita za slikanje; vreme je za jedan improvizovani studio. Za početak: vreme je da potražim papir u boji u formatu A3… Ali moram prvo da nađem mesto za odlaganje ovog crnog hamera koji stoji pored stola u trpezariji. Jasna me ponekad pogleda ispod oka, kao da kaže “samo te gledam i pitam se dokle ćeš”… Baring teeth smile Uh, bolje da ne preterujem Angel jer ne mogu da gnječim druge baveći se ovim. Osim pratioce Suštine pasijansa… Winking smile

A što se ove fotke tiče: mišn not akomplišd. Moraću to da ispitam bolje.

Ode Škijo

To što više ne pratim fudbal ne znači da mi nekad nije bilo stalo.

Josip Katalinski (1948-2011)Malopre sam čuo… Josip Katalinski je bio jedan od heroja mog detinjstva.

Ej, bre… Kakav je to gol bio!… Ne, nije bio najlepši gol koji smo videli u životu. Ali je tog časa bio najvažniji na svetu. Bila je majstorica sa Špancima, pobednik je išao na svetsko prvenstvo u Nemačku sledeće godine, a poraženi je ispadao… Tu nije bilo kalkulacija.

I onda slobodni udarac zdesna, Katalinski napuca glavom pravo u golmana Iribara, ovaj odbije loptu umesto da je uhvati, pa pravo Katalinskom u noge koji je samo sproveo loptu pravo u rašlje.

 

Romantična vremena. Vazduh je bio čist, seks prljav, a fudbal zanimljiv.

Ode Majstor. Fudbal kakav je on igrao je otišao odavno.

Da malo začinimo: Antonio Forcione

Ne znam da li poznajete rad ovog gitariste. Čovek je imao snage da pomeri granice instrumenta u vremenu kad su drugi mislili da to nije moguće.

Zahvaljujući prijateljima koji neguju veoma dobru muziku u svojim fonotekama, pa još u HiFi varijaciji, Antonio Forcione odavno više nije tajna za mene. Suvoparno je i banalno reći, ali ne vredi, ne mogu da odolim: čovek je genije.

Numera Heartbeat je idealna za prvi susret.

 

Ima toga tamo još, pa poslušajte; mogući upit je i AFQ – Antonio Forcione Quartet, što je sjajna ekipa. Evo, da pomognem: ovo je mali presek jednog njihovog perfektnog koncerta, istog onog koji je počeo gore okačenim Heartbeat.

 

I šta da vam kažem: jedna prijatelj ima OVOL’KI plazma televizor, a doneo je ovaj koncert iz Rima pre par godina. Uživali smo u koncertu više od jednom…

Neka sluša ko ima uši. Neka čuje ko ima dušu.