Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Spadate li u one koji mrze ponedeljak? Meni je odavno svejedno koji je dan u sedmici, dok god znam kad je nedeljni ručak.
Znam za neke koji su se preračunali u odnosu na ono što im život donosi, pa su završili ovako.
It’s showtime, jebiga. Kvaka 22 koju su sami sebi napravili. Da, znam: morali su. Bla bla. Život je film. Mračni mjuzijkl, štaviše. Neki nisu imali mrežu ispod žice.
Priznajem, bio sam lenj celog dana. Osladio mi se dan nerada posle protekle nedelje. Ali, na kraju je izašlo baš kako valja.
Na pijaci – oštro svetlo, gužva i stihija, opet nije bilo vajde od nošenja fotoaparata jer sam, kao i inače, nosio korpu i torbu dok je Jasna birala bakaluk. Moraću jednom da uranim namenski na pijacu, e baš da bih fotografisao.
Dan – sparina, te hoće kiša, te neće kiša, kretali smo se kao morloci po kući trudeći se da napravimo što manje pokreta. Uglavnom sam čitao sve i svašta tokom celog dana – i to mi je prijalo. Tek kasnije sam se setio da je vreme za fotku dana. Ne brinem se previše, jer imam dve-tri džoker-teme koje bih mogao da izvučem po potrebi. Sad mi je došlo da uslikam jagode. Nisu to prve jagode koje smo ove godine kupili, ali prve su koje sam hteo da jedem, jer su prve koje imaju onaj dobro poznati, dekadentni ukus – jagoda. Pokušao sam da napravim fotografiju koja miriše na jagode. Ne znam kako bi se to radilo, ali ovo je najbliže toj ideji što sam večeras uspeo da izvedem:
Lako je tako, reći ćete vi, crvene jagode na belom tanjiru. Lako je, odgovaram ja: tako se to i radi. I to sa malog tronošca na stolu, u makro režimu, bez blica, ali uz malu pomoć baterijske lampe koja je glumila spoljni reflektor, pored dva redovna izvora svetla u trpezariji. Mišn akomplišd.
Maločas mi je Pura Moca poslao ovaj link, ali to se jedva prepoznaje. Uvertira “Viljema Tela” je nenadmašna po definiciji. Tri, četr:
Nemam pojma ko su ovi ludaci; danas sam za njih čuo prvi put. Vikipedija kaže sledeće (slobodan prevod dok dremuckam srčući kafu):
…Sinfonia je imala neobičan zahtev za pristup: svirači su morali da budu ne-muzičari ili, ako su muzičari, morali su da sviraju instrument koji je potpuno nov za njih.
Blagi Bože, nastupali su i u Royal Albert Hallu. Dakle, kao što rekoh: čisti rock’n’roll.
(Tnx Pura Moca)
Smejte se! Makar se smešite! Duže ćete živeti! Tako tvrdi jedna studija sprovedena na univerzitetu u Berkliju.
Kao i obično, konferencija TED donosi brojne zanimljive prezentacije i predavanja. Iako zasnovano na pomalo predvidljivoj tezi, ovo predavanje nas zapravo tera na dublje razmišljanje. Mene je podsetilo na neka sebi davno data obećanja. Pogledajte i donesite sopstvene zaključke.
Uzgred, još nema titla na srpskom. Dao sam sebi slobodu da povežem titl na bošnjačkom; neko vreme je radilo, a onda je počela da se pojavljuje neka glupa poruka o smanjenoj bezbednosti; onda je ta poruka opet nestala… Neću da menjam URL, očekujem da će biti rešeno na kraju. Ako vam se desi ta poruka, izvinite. Izaberite sami titlove po sopstvenom nahođenju ili ih isključite ako vam je tako zgodnije.
Obratite pažnju na prezentaciju slajdova koje predavač vrti. Taj vid grafičke prezentacije je neuporedivo zanimljiviji od sistema slajdova u PowerPointu i sličnim programima.
Ovo kratko predavanje je u meni izazvalo par talasa misli… Posle svega, moje kratko pitanje glasi: ako bismo se smešili na silu, čak i ako nam ništa nije veselo i smešno, da li bi to benigno samozavaravanje izazvalo i neke druge, sporedne i neželjene posledice? Da li bi posle nekog vremena pretegnulo pozitivno osećanje spokoja ili bi se ipak ukazao neki mentalni procep? Poznavao sam neke osobe koje su pokušavale da primene na sebi nešto slično; na kraju je pobedila frustracija. U jednom slučaju, završilo se jako loše.
Moj lični stav je štogod jednostavniji od pokušaja da facijalnim grčem indukujem dobro raspoloženje. Ne mora da bude veselo i ne mora da preteže osmeh donje polovine lica dok su oči prazne. Mnogo isplativiji ideal, onaj kome sam se prilično približio, jeste da živim životom bez potrebe da lažem. Bilo koga. Bilo zbog čega. Takav način života meni prija.
(Via)
Nedelja pre pijace, zna se čime se bavim: lovim lapsuse Zaharija Trnavčevića.
Ovaj je ulovio neko drugi. Nema veze.
Mada, i Uroš Davidović je počeo da se provaljuje. Ali ima on jooooš da uči od Majstora.
Možda je fotka mogla i ranije, ali Marinko i ja smo zaista morali da pretresemo razna SveCka pitanja i da otkrijemo univerzalni lek za sve. Ovoliko je falilo da uspemo u tome.
A fotka dana je ulovljena bez po muke. Dok sam sipao vodu na pojilu, malo sam lovio geometrijske pojedinosti po okolnim zgradama. To je i inače jedan od zadataka u spisku projekta “jedna na dan”, i eto, ulučila se prilika da odradim baš proteklog dana.
Znao sam da ću minimizovati paletu boja (čak sam iskušavao i monohromatsku paletu, ali sam odustao) i bio sam siguran da ću izvesti neki od “tesnih” izreza. Tako je i bilo – i evo rezultata:
Imao sam nekoliko sličnih kadrova, a različitim izrezima sam postigao upravo ono što sam i zamislio: kombinaciju geometrijske ekstravagance i osećaja praznine okružene betonom i ciglom. A po prirodi objekta koji sam slikao, ovo nije ni bilo očekivano da bude lepo.
(Isečak)
…
Povodeći se od tuge i hladnoće pošao sam desno. Oh, taj jutarnji teret u srcu! O, iluzornost nesreće! O, nepopravivost! Čega je u njemu više, u tom teretu, koji još niko po imenu nije nazvao? Čega je u njemu više: uzetosti ili mučnine? Iscrpljenosti nerava ili smrtne tuge negde u blizini? A ako je svega podjednako, onda je ipak nečega više: skamenjenosti ili groznice?
Ništa, ništa – rekao sam sebi – zaštiti se od vetra i polako idi. I diši retko, retko. Diši tako da kolena ne bi klecala. Idi bilo kuda. Svejedno kuda. Čak ako pođeš levo, dospećeš na Kursku stanicu, ako pođeš pravo – opet na Kursku stanicu; ako skreneš desno – i sad na Kursku. Zato skreni desno da bi verovatno dospeo tamo. O, šteta!
O, efemernosti! O, najnemoćnije i najsramotnije vreme u životu mog naroda – vreme od svitanja do otvaranja prodavnica. Koliko je sedih ono uplelo u nas, u beskućne i tužne tamnokose! Idi. Venjička, idi.
(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)
Ne znam zašto, ali uvek mi izmiče DVD sa ovim filmom. No, taj početak…
Da se prisetimo sjajnog Karanovićevog filma.
[EDIT 11.3.2012: Nažalost, taj video je povučen zbog žalbe Centar filma. Klip od minut i po. Nosite se u pizdu materinu, bre! Više neću da kupujem vaše DVD-ove.]
I šta veliš, baba, sve ti lepo posle treće rakije? I meni je, i meni…
(Tnx Marinko)
Od želje za kafom na obali Tise do izvedbe najvećeg kiča u dosadašnjem špilu fotki “jedna na dan”, ovo je ipak bio uspešan dan.
Prosto, kad se ne da, onda ne treba pritiskati. I Jasni i meni je ovih dana bilo posla preko glave; kad smo, nekako u isto vreme završili sa dnevnim poslom, spakovali smo se u kola i krenuli put pod noge bre, pa gde stignemo. Krajnji cilj je bio da popijemo kafu u Senti, ama da se provozamo bez žurbe. Tako je i bilo: krug vožnje je bio Kikinda – Iđoš – Sajan – Padej – novi most na Tisi – Ada – Senta – Čoka – Banatski Monoštor – Crna Bara – Mokrin – Kikinda. Zadržavanja u Adi i u Senti, kao i na nekoliko mesta usput. Mislio sam da slikam novi most, ali okolina mosta je neuređena, trebalo bi dosta da se hoda po mestima koja još ne poznajem, a već sam gubio zlatno svetlo. Još bi falilo da me vidi neki što je izvukao penziju preko dva svedoka, pa da me prijavi vlastima… Pa ništa, angažovaću kuma na leto da me odveze čamcem do mosta i slikaću ga tada.
Od kojekakvih treskanja fotoaparatom tamo-amo, nadao sam se ultimativnoj kič-fotki: bulke u žitu. Ali, tim putem dominira slatina, tek ponegde ima žito, a bulki ni za lek; tretirali protiv korova, šta li. Zato ima plavog čoveka i to je moj današnji odabir.
Slobodno komentarišite: da, znam da je ovo kič kakvog nema. Zapravo, ima: mogao sam da vam napucam i jednu od fotki zalaska sunca koje sam uhvatio kad sam zastao na putu između Ade i Sente. Ama, mogao bih ‘ladno da doniram tu fotku za omot neke ploče “Muzika raspoloženja” ili “Vaše popodne uz feng-šui”. 
Beše i jedan zanimljiv eksperiment koji sam izveo slikajući odsjaj u prozoru kafea, ali krajnjim ishodom nisam bio zadovoljan. A bulke ću da potražim ponovo u nedelju popodne, ako ne bude kasno.
Ovih dana se obeležava 40 godina od premijere kultnog filma Paklena pomorandža (A Clockwork Orange, Stanley Kubrick, 1971). Net je pun informacija, a najzanimljiviju do sada nađenu delim sa vama.
Nema mnogo filmova u istoriji kinematografije koji su tako efikasno polarizovali publiku. Ko god je gledao taj film, završio je sa jakim utiskom, možda najjačim mogućim. Neki se kunu u film; neki ga mrze i proklinju. Ima spomeničara koji tvrde da je taj film kriv za razno nasilje (e, ti su mi omiljeni). Sledeća scena je za njih.
Nastavite sa čitanjem… “Me and my droogs had some milk plus…”