Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
…pa je red. Deder, budite se. Zajebite televiziju, manite se i ostalih ispirača mozga, nego dajte to malo glasnije!
Mogu ja da se bavim sa stotinu žanrova muzike. Ama, koga bih ja lagao kad bih tvrdio da mi je nešto drugo draže od ovoga:
Glasnije, rekao sam! Jeste li pojačali? Idemo dalje!
Imao sam plan koji sam davno razvio, ali logistika je zakazala: možda sam zauvek izgubio značku…
Ukratko, plan za protekli dan je bio da izigravam Titovog omladinca, pa da na grudi okačim svoju udarničku značku i slikam se tako.
Da, imam negde udarničku značku. Dobio sam je za nerad kad sam kao klinac od 16,5 godina proveo dva meseca u štabu radne akcije u Kikindi. U štabu nas bilo 20, bilo 18 udarničkih značaka viška kad smo razjurili brigade kućama, pa je onda usledila socijalna tehnika ja tebe “serdare”, ti mene “vojvodo”. Tu priču sam ostavio iza sebe nedugo potom, usput se još ogrebavši put u Norvešku, i to je bilo to. Ali, to je neka druga priča.
Pre nekoliko godina sam nabasao na brigadirku (odelo, ne akcijahačicu), a u džepu – udarnička značka. Šta mi bi da ne uzmem značku odmah i postavim na najpočasnije mesto u kući, nemam pojma. Tek, danas sam je tražio – i nisam mogao da je nađem. Podigao sam uzbunu u kući, ali avaj… Plan za fotku dana je propao.
Toliko sam bio zagrejan za tu temu da uopšte nisam imao rezervni plan, a za džoker-planove je bilo štogod prekasno… Krenem da uteram auto u dvorište (dečurlija popije eks i guaranu, pa skače do jutra ulicom; dešavalo se da aktiviraju alarm u sitne sate, a preko puta je bolnica) i setim se…
Ništa posebno, dakako. Prava stvar bi bila da vidimo kako skala obrtometra skače do 5000 obrtaja (što, inače, ne radim svom autu; moj Punto ima dizel agregat) ili iglu brzinomera zakucanu na barem 140 km/h. Ali, ja sasvim sigurno neću ni pokušati da fotografišem dok vozim, pogotovo kadrove za koje je potreban veo sekund ekspozicije, kao za ovu fotku.
Noćna fotka kokpita u autu se nalazila na spisku mogućih kadrova u projektu “jedna na dan”, ali priznajem da sam je otaljao. Danas ništa nisam naučio…Uh, lažem! Jesam: kad nađem nešto iz mladosti, to odmah treba da sklonim na sigurno mesto; ali ne toliko sigurno da ni ja posle ne mogu da ga nađem.
(Isečak)
Šta je bilo posle – od restorana do bifea i od bifea do voza – ljudski jezik se neće pokrenuti da to izrazi. Ja se toga, takođe, neću prihvatiti. A ako se toga prihvate anđeli – oni će se rasplakati, a od suza ništa neće moći reći.
…
– A šta si, Venjička, šta si sve kupio? Strašno nas interesuje!
– Da, razumem da vas interesuje. Sad, sad ću vam nabrojati: prvo, prvo, dve flaše kubanske po dve rublje i šezdeset dve svaka, svega pet i dvadeset četiri. Dalje: dve četvrtine ruske po rublju i šezdeset četiri, svega pet i dvadeset četiri plus tri i dvadeset osam. Osam rubalja i pedeset dve kopejke. I još nekakvo crveno vino. Sad ću se setiti. Da – crveno jako, po rublju i trideset sedam.
Da-da-da, – govorite vi – a sveukupno? Jer to nas strašno interesuje…
– Sad ću vam reći koliko je to ukupno.
– To je svega devet rubalja i osamdeset devet kopejki – govorim stupajući na peron. Ali, to nije potpuni zbir. Jer kupio sam još i dva sendviča, da se ne bih izbljuvao.
– Hteo si reći, Venjička, da ne povratiš?
– Ne, što sam rekao, rekao sam. Prvu dozu ne mogu bez jela, zato jer mogu da se izbljujem, a drugu i treću mogu piti bez jela, zato jer ako mi se smuči, nek se smuči, ali više uopšte neću povratiti. I tako – sve do devete. A onda, opet prija sendvič.
…
(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)
Mjktibožju, stotinu i devetnaesti rođendan!… A ono o Italiji brisati sa vrpce! To sam ja htio informisati drugove, a to nije za vas!…
I dajmo si poslati građevinare u Bagdad! Pa, mir! Fuj to! …Sad će Peta konferencija u Kolumbu Kolombu… Ma, marš!… Petsto lekara u Tripoli! Čibe!
Eh… A sad na koktel.
Današnja fotka je čista beleška ružnog vremena. I to joj je isprva bila jedina svrha. Onda sam se setio da ima šta da se izvuče iz takve scene.
Na stranu to što sam opet imao nekakav belaj sa poslom, veći deo dana mi je prošao u borbi protiv lošeg raspoloženja na više koloseka. U jednom času, pao mi je pogled na buket božura koji je Jasna postavila na ormarić u predsoblju; kupila je te božure na pijaci u nedelju. I eto, jedva dva dana, a božuri su se sparušili. Evo beleške jednog detalja:
Dobro de, priznajem: dopingovao sam utisak, mada su božuri stvarno stradali. Bila je to prilika da se okušam u stvaranju utiska kombinacijom svetla, senke i boje, što sam viđao u nekom radovima čije elemente sam uspeo da prepoznam. Zato sam i odabrao onu fotku iz nevelike sesije na kojoj sam ostvario najbolju kombinaciju koja čini atmosferu, pa i pored toga što sam u nepažnji odsekao vrh cveta. To je školski faul; a još svetujem druge da prave opuštenije kadrove. Ali, morao sam tako, jer mi je trebao makro režim zbog smanjenja dubinske oštrine. Veštačko svetlo u vidu džepne baterijske lampe sam usmerio u najsvetliji deo cveta iz donjeg desnog ugla kadra.
U postprodukciji nisam učinio mnogo: eksperiment nad četiri napravljene fotke je trajao možda pet minuta, ne više. Zelenu sam isprao, kontrast navukao do granice podnošljivog, napravio kvadratni izrez, zatamnio periferiju slike. Nisam hteo da eliminišem žutu boju tog svetla, jer je tako kompenzovano sivilo lišća koje je veštačko na ovoj slici.
Atmosfera odgovara onome što vidim i doživljavam. Mišn akomplišd.
(Isečak)
…
Nema alkohola! Carice nebeska! Jer ako je verovati anđelima, ovde heres nije potrošen. A sad samo muzika, pa još muzika sa nekakvim pasjim modulacijama. To u stvari peva Ivan Kozlovski, odmah sam ga poznao, odvratnijeg glasa nema. Svi glasovi svih pevača su jednako odvratni, ali su kod svakog odvratni na svoj način. Ali, Ivan kozlovski… “O-o-o, pehara mojih predaka… O-o-o, daj da te se nagledam pri svetlu zvezda-a-a noćnih…” Pa, Ivan Kozlovski… “O-o-o, zašto sam tobom omađi-i-i-jan… Ne odba-a-cuj…”
– Da li ćete nešto naručiti?
– A šta imate – samo muziku?
– Kako “samo muziku”? Imamo bif Stroganov, kolače, vime…
Ponovo se pojavila mučnina.
– A heres?
– Heresa nema.
– Interesantno, vime imate, a heresa nema!
Ostavili su me. Da mi se ne bi suviše gadilo, počeo sam da razgledam luster nad glavom.
…
(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)
Danas je 70. rođendan Boba Dylana. Napravio je pometnju, izvukao se iz nje, smirio se, pobudalio, isplivao, izazvao gnev, opstao u nameri, zeznuo se, spasao, opet prolupao, našao Boga, izgubio Boga, smirio se… I tako ko zna koliko puta. Alal ti vera, Majstore!
Neću da pišem pamflete. Ionako ih niko ne bi čitao, a ionako će ih danas biti na 999 mesta, počev od ovog. Ili ovog. Ili… Idi, pa traži.
Kako ćemo da obeležimo rođendan Najvećeg Prdonje Rocka? Ima stotinu načina, ali je fora da se nađe samo jedan.
Samo da se prisetimo koliko će nas biti kroz oko pola godine… Čekaj malo: a šta taj broj uopšte znači?
Malo infografike za vas. Nadam se da dovoljno razumete engleski da biste uhvatili sve informacije iz ovog video-klipa iz produkcije National Geographica.
Najviše me je dotakla misao “Nije prostor ono što nam treba, nego je to ravnoteža“.
(Via)
Strogo uzev, upravo sam napravio ofsajd u ritmu projekta “jedna na dan”: sesija je izvedena daleko iza ponoći. S druge strane, kakav mi je dan bio, ovo je još uvek ponedeljak; e, pa jeste, kad ja tako kažem. Obaška, dočekaću jutro radeći.
A opet, gledano iz ugla pravdanja, stara zamisao koju sam večeras ostvario i ne bi mogla da se sprovede tokom dana, jer angažujem mnogo prostora i zbog toga bismo smetali jedni drugima u vreme večere.
Naime, ova sesija prvi put angažuje veliki crni hamer, čaše, krpe, improvizovano svetlo… De, lakše malo, nisam još ni blizu da angažujem sve to – iz prostog razloga što još uvek nemam sve od opreme. Ideja ove sesije je istraživanje, a jedino što sam znao, verujte mi na reč, jeste da će biti grešaka. Ishod je sledeći:
Da ne bih previše filozofirao, evo šta sam sve večeras naučio.
(Isečak)
…
Pošao sam preko trga – tačnije, nisam pošao nego sam se povukao. Dva ili tri puta sam se zaustavljao i skamenjivao se u mostu da bih savladao mučninu u sebi. Jer u čoveku nije samo jedna, fizička strana; u njemu je i duhovna strana i – više od toga – mistična strana, nadduhovna strana. Tako sam na trgu svakog trenutka čekao da počne da me muči sa sve tri strane. I opet sam se zaustavljao, i opet se skamenjivao.
– Kad si juče kupio svoje poklone? Posle pelinkovca? Ne, posle pelinkovca mi nije bilo do poklona. Između prvog i drugog pelinkovca? Ne! Između njih je bila pauza od trideset sekundi, a ja nisam nadčovek da bih za trideset sekundi nešto uspeo da uradim. Nadčovek bi pao posle prve čaše pelinkovca, drugu ne bi ni popio… Onda, kad? Milostivi bože, koliko je na svetu tajni! Neprozirna zavesa tajni! Pre koriandrove ili između piva i slatkog likera?
(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)