Fotografija dana, 9. maj 2011

Ovu fotku sam još juče kovertirao. Čak sam znao da mora biti monohromatska.

Dok sam se juče šetao po dvorištu za vreme kišice, uradio sam par probnih snimaka dečijih igračaka u bazenu za pesak. To mesto je bilo i ostalo omiljeno dečici kao kutak za igranje (blizu je i ljuljaška), što po definiciji znači da je plodno mesto za traženje kadrova za slikanje. U prevodu na srpski, biće toga jošte u ovoj seriji. A današnja scena se sama namestila; doslovno, pomerio sam samo jednu grančicu iz kadra. Ostalo nisam hteo da čistim i nameštam.

Fotografija dana za 9. maj 2011.

Komentarisao sam još davno: crno-bela fotografija je oblast u koju tek želim da ukoračim. Već današnja sesija postprodukcije mi je pokazala koliko je to zanimljiv prostor: bilo je barem desetak varijacija koje bi prošle kao fotka dana. Definitivno vredno daljeg bavljenja!

Najveći smajli od ljudi

Ovo mi je promaklo kad se desilo. A zapravo i ne znam kad se desilo. Možda beše na televiziji, ali ovih noći sam gledao samo Viasat History i National Geographic Channel, a tamo nema vesti. Simpatična stvar.

Smajli u Zagrebu, Ginisov rekord. -- Fotka je maznuta sa jedno pet mesta na Vebu.

Po vestima koje sam našao na dva jezika i na desetak mesta, neka ekipa u Zagrebu je navukla kabanice u dve boje u centru Zagreba i formirala najveći smajli do sada: prethodni rekord beše oboren u Rigi, gde ih je bilo 551. Na Jelačića placu ih je bilo 768 i predstavnik Ginisove Knjige svetskih rekorda je potvrdio svetski rekord. Nastavite sa čitanjem… “Najveći smajli od ljudi”

Parada na Dan pobede

Baš se prisetih: bilo je 40 godina od oslobođenja, pa je u Beogradu održana vojna parada. Nismo imali novca da je održavamo svake godine, kao Rusi.

Te 1985. godine sam bio u vojsci ne radeći ništa pametno i bio sam prisiljen da gledam paradu. Izigravali smo oduševljenje pred političkim oficirom, kapetanom Veletićem, čovekom koji je i svoje slobodno vreme provodio špijunirajući koga stigne, a kamoli vojsku po zadatku.

Ta parada je bila samo “super: dan pred televizorom” i recka na brojčaniku do odlaska kući, što je bilo jedino bitno. Kao i 98% ostatka JNA, održavao sam režim “spolja gladac, iznutra jadac” i poput ostalih naivnih stvorova sam mislio, što ono reče Svinja, da niko ne sme da nas bije, te da boravak u vojsci ne može da me slomi. Tešio sam se time da sam tu po sili zakona, dok oni jadnici koji su mi bili starešine tu ostaju još dugo – po svom izboru.

 

Nastavite sa čitanjem… “Parada na Dan pobede”

Fotografija dana, 8. maj 2011

Znao sam samo šta želim da slikam danas, ali nisam znao ni kako, ni gde, ni kako da obradim. To je na kraju ispao predmet eksperimenta.

Zapravo, nije nikakva dramatična stvar niti misterija. Ninja Ima već neko vreme, napravio sam listu objekata za koje iz iskustva posmatrača znam da mogu da budu dobri objekti za fotografisanje. Nekako od kasnog jutra, kad sam se digao, razmišljam o čvorovima u drvetu. Naš stan je u potkrovlju, ima mnogo lamperije, pa ima i čvorova, ali nekako mi se nije dalo da se bavim baš tim čvorovima.

Dan je bio kišan, siv i bezvezan, ali u neko vreme posle ručka nisam izdržao, izašao sam da prošetam dvorištem iako je kišica još uvek rominjala. I šetajući tako kroz baštu, padne mi najzad pogled na rešenje: postoji nekakva nadstrešnica za seno, trebalo u doba dok smo držali neku stoju u drugom dvorištu, pa je jedna strana zatvorena nekim starim daskama da ne bi vetar i kiša pravili čuda. To je bilo davno, vremenski elementi su učinili svoje i to je sad zanimljiv objekat za slikanje. Rezultujuća fotka je ova:

Fotografija dana za 8. maj 2011.

Scena je skoro monohromatska sama po sebi, samo sam dotakao malo sepije, tako mi se dopalo. Bilo je zanimljivo igrati se tim ekspozicijama; na kraju sam jedva nekako suzio izbor na tri slike, a konačno sam izabrao onu koja mi je trenutno bila po volji. Smile

Robert Johnson (1911-1938)

Prodao je dušu đavolu, kaže legenda.Danas je sto godina od rođenja gitariste Roberta Johnsona, izvesno najuticajnijeg autora u istoriji blues scene.

Robert Johnson je rođen 8. maja 1911. godine. Umro je, otrovan strihninom, nepunih 27 godina kasnije. Ostao je upamćen po nekoliko studijskih sesija načinjenih 1936. i 1937. godine na kojima je ostavio svoj neveliki, ali esencijalni legat. Sa tim nevelikim opusom, Robert Johnson je načinio najveći mogući uticaj na delta blues, a posredno i na žanrovsku muziku druge polovine dvadesetog veka, u prvoj meri na rock’n’roll.

Nastavite sa čitanjem… “Robert Johnson (1911-1938)”

Mojih 125, priča 3: Kad je neko lud, onda tu nema pomoći

Richard Thompson – Mock Tudor (1999)

Kako se postaviti prema čoveku koji je bez mrlje u dugoj i plodnoj karijeri? Kako tek razumeti sve što taj čovek zna i ume? Zaboga, pa on je čak bukvalno shvatio poziv da napravi retrospektivu hiljadu godina popularne muzike! A sa gitarom u rukama izgleda i zvuči kao da su ga đavoli spopali! Preko svega, proglašen je i vitezom umetnosti; moj jedini komentar beše “zašto tek sad”.

Bajro je umiljat. On ide po kućama i širi svoju ideologiju koja oduševljava druge ljude. Bar on tako misli kad dođe, pa ne zna da ode. Ne razume da je ljudima neprijatno da ga gađaju u glavu tvrdim predmetima, jer se plaše mogućih posledica ako bi ga oštetili.

Bajro je vešt u ophođenju. Njegovi stavovi bi bili po volji većini majki potencijalnih udavača. Problem je samo u tome što on ne voli da radi jer je odrastao prezaštićen u svetu u kome je bilo dovoljno biti dobar đak i dobar pionir, pa će sve biti u redu. Kad je propala ta priča, niko ga nije obavestio o tome. Posle se bavio umetnošću nepoznatog vida, oblika i rezultata, dok je njegov mecena pazio na čistoću staklenog zvona pod kojim je živeo.

Bajro je postmoderni evangelista. Nikad nije razvio sposobnost da sluša zato što mu to nije potrebno, jer on nikada ne ćuti. On zna da ravnoteža duha može da se postigne prostim aritmetičkim modelima širenja dnevne doze pameti. Uspeva u tome zahvaljujući nesvakidašnjem trudu da poveže stvari koje nikad nisu imale veze jedne sa drugima, poput Džerija Garsije, gibanice s makom i plavetnila Bajkalskog jezera.

Bajro je hedonista. Njegova ljubav prema alkoholu se pruža do poslednje kapi tuđeg pića ili pića na račun drugih. Diskretno će upozoriti domaćina da mu je čaša prazna i neće se naljutiti zbog toga, nego će čak i ponoviti upozorenje ako zatreba, smešeći se pritom. Njegove veštine su takve da ume da naručuje jela i pića po kućama baš kao da je u kafani. Kad je u kafani, ponaša se recipročno – kao da je u kući onog ko plaća ceh i veselo poziva treća lica na piće.

Bajro zna šta ko voli. Angažuje druge da ga snabdeju resursima koje će odneti trećima. Pritom perfektno drži u glavi kompletnu strukturu svih veza ne hajući za reciprocitet, jer on je nesebična osoba. Kako god okreneš, ispada da on najviše uživa u uslugama koje čini drugima. Najveće životne domete je postigao na polju izazivanja spontane griže savesti kod drugih, što mu je osnovni metod da vam oprosti kad god vam nešto skrivi. Tada vadi kečeve iz rukava i daje ih vama na polzu. Vratićete mu u naturi.

Richard Thompson - Mock Tudor (1999)Bajro je nekoliko puta navukao na tanak led čak i mene. Recimo, kad je negde našao i doneo meni na slušanje, a sebi na kopiranje, originalni CD sa muzikom Richarda Thompsona. Istina, to sam okajao u šesnaestostrukom gambitu navale razne druge muzike koju nikad neću slušati, ali sve mu je bilo oprošteno. Računajući i onaj dan kad je moju kuću počeo da tretira kao kafanu, pa dobio rampu na neodređeno. Dakako, oprost ne podrazumeva amnestiju, mada mu je trebalo neko duže vreme da to shvati.

Što reče onaj kaskader: I may be crazy, but I’m not stupid.

Or maybe I am.

Nastavite sa čitanjem… “Mojih 125, priča 3: Kad je neko lud, onda tu nema pomoći”

Fotografija dana, 7. maj 2011

Da je Kikinda mimo sveta, to znam odavno. Ali da je Kikinda planeta, to pojma nisam imao. Sad su stvari jasnije…

Šalu na stranu. Dan je bio lep i Jasna nije dozvolila raspravu: pravac trg da se malo čvarimo na suncu k’o gušteri. I nije da nije, baš je prijalo. Šetajući tamo-amo, ugledam najavu za sledeću Noć muzeja, pod radnim naslovom “Planeta Kikinda”. Dok sam prišao plakatu ispred muzeja, u boksu koji uveče svetli, jako sunce je učinilo svoje i ja sam na prečac rešio da to bude svojevrsni autoportret. Smile with tongue out

A rezultat ispade ovaj:

Fotografija dana za 7. maj 2011.

Uklonio sam sve boje osim plavih, tako je ispalo zanimljivije. Ovo baš i nije neko remek-delo kompozicije, ali krug planete nosi svoje. Sasvim slučajno, izvedoh jedan od zadataka sa spiska, a usput ostavljam podsetnik da se sledeća Noć muzeja održava za tačno sedam dana.