Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Da li ste se ikad zamislili kako funkcioniše diferencijal?
Mene su to pokušali da nauče kada sam nekad davno, kao vojnik, bio na obuci za vozače kamiona. Tad me to baš i nije previše interesovalo. Kasnije sam shvatio da, zapravo, ne znam tačno šta se tu zbiva. a onda sam prestao da razmišljam na tu temu.
I tako do pre par dana, kad sam naišao na ovaj video klip:
Šta reći: ako vam ovo ne bude jasno, onda nema nade za vas.
Današnja fotka dana je apsolutno nevažna (a kao da su ostale važne, reći ćete vi). To je samo mali dokument u projektu. Vi ćete je zaboraviti pola minuta nakon što je budete videli.
Štaviše, nemam šta veliko ni da komentarišem. Danas sam izveo ono što sam bio zamislio da učinim juče, o čemu možete čitati u jučerašnjoj priči. Jedina pouka je da nisu sve zamisli toliko valjane da sigurno proizvode neki rezultat. Ponekad je zgodno da čovek to i sam iskusi. Pošto je projekat “jedna na dan” prilično bezopasan, to nema neke štete ni ako se prevarim u svojoj proceni.
Zumbule moj, nasmeši se publici:
Naravno, iskoristio sam uzgrednu priliku da se poigram nekim opcijama koje su takođe nevažne u okviru ovog rezultata. Prenaglašeno zatamnjenje ivica nije greška, nego namera,
Sprema se redovni popis. I gle čuda, opet ćemo morati da odgovaramo na idiotska pitanja. Ovog puta, ako popisivač opet bude popunjavao upitnik grafitnom olovkom, izbaciću ga iz kuće.
Ne znam zašto su pomerili popis stanovništva za oktobar. Dobro de, kolektivno pamćenje u Srbalja je kratko, niko se više i ne seća da je po prvim najavama trebalo da počne u aprilu. ali, to nije problem, nego nešto drugo. Državni aparat definitivno pati od prokrastinacije. Možda hoće da iskoriste prigodu, pa da politički cirkus koji nam se sprema za sledeću jesen koliko-toliko preinače u višeslojnu papazjaniju u kojoj niko ne ume da se snađe. Hleba, igara i redovnog popisa! Zabiberimo to što bolje, rekoše organizatori popisa, pa uspostaviše niz pitanja kojima će pokušati da naprave budale od nas. Saznajem da idu i dotle da prete nekim idiotski visokim kaznama u slučaju da građanin odbije da odgovori na upitnik.
Ali, čak ni to nije problem…
Citat dana, reči nepoznatog autora:
Zamolio sam Boga za bicikl. Međutim, znajući da Bog ne čini tako, ukrao sam bicikl i posle sam zamolio od Boga oproštaj.
A mogao bih i da uspostavim redovno publikovanje citata… Jedino što onda i to treba loviti.
Upoznajte budalu nedelje. Zalepio je šeširić za glavu… superlepkom.
Hit-detalj: muzička podloga “You Can Leave Your Hat On” pri kraju 
(Via)
Ako je verovati jednom postu na Ćijukalici koji je doživeo priličnu količinu uzvratnih ćijuka, neke statistike o uzrocima smrti za mart 2011 su sledeće:
Bez namere da licitiram brojkama, jer svaka nasilna smrt je strašna, rekao bih da ove brojke mnogo govore. Naša percepcija stvarnosti očigledno nije zasnovana na činjenicama, nego na sili medija.
(Via)
Ovo postaje sve luđe: pokušavao sam jednu stvar, to se pretvorilo u nešto drugo, a ishod je bio neočekivan i preko svakog očekivanja…
Koliko god da mi prija ova “samonametnuta obaveza” izrade jedne fotke na dan, toliko sve više upadam u avanturu. I da znate, dopada mi se. Dopada mi se toliko da sam počeo da gnjavim svoje prijatelje, pogotovo one za koje znam da su za klasu bolji fotografi nego ja, da mi se pridruže u veseloj ekspediciji pod radnim imenom “(po) jedna na dan”.
Danas je bilo totalno šašavo. Planirao sam jedno, pa mi se nije dalo. Onda sam zamislio nešto drugo. Fotografisao sam treće, a ispalo je četvrto 
Pogledajte fotku dana:
No, na ovoj veličini slike, ne vidi se sve kako treba. Bez brige, pokazaću vam sve. Najpre pričica o današnjem danu, jer postoje i pouke.
Sto treći broj online časopisa “Etna” je obeležio deset godina ovog sjajnog stecišta domaće satire. Ponizan pred tim uspehom, a presrećan što sam bar u jednom delu rasta bio deo te priče, upućujem čestitke!
Časopis “Etna” je dogurao do ozbiljnog jubileja: malo posle stotog broja, navršilo se i deset godina kontinuiteta ključnog izvorišta srpske satirične scene.
Možda je sve moglo da bude drugačije. Ali, danas sam ponosan na sebe što je moj prvi vinil u fonoteci bio baš ovaj. Pa šta ako sam ga otuđio? Imam drugu ploču. I kasetu. I CD. I MP3. I FLAC.
Moje muzičko odrastanje je trajalo dugo. Ama, predugo. Duže nego životno. A opet, kako to da podelim? Muzika je jako važan deo mog života i ja ne mogu da licitiram svoja iskustva poštovaoca muzike odvojeno od mnogih drugih životnih iskustava. Zato je najbolje da se vratim na početak… Dobro de, možda ne baš sasvim na početak, nego na onu scenu koja u sebi nosi takvu simboliku.
Prvi gramofon sam dobio tek 1979. godine, jer moji roditelji nisu imali baš previše razumevanja za moj nagon za aktivnim slušanjem muzike. Verovali su da je krljavi kasetofon sasvim dovoljan za moje potrebe. Klimavi gramofon se desio sasvim slučajno, čistim proviđenjem, zahvaljujući prekasnom odustajanju od kupovine nekakvog frižidera. Elem, u doba socijalizma je važilo da možeš da vratiš robu koja ti se ne dopada, pod uslovom da poznaješ prodavca, ali pare ćeš dobiti nazad kad se poljubiš u lakat. Umesto toga, bio si slobodan da u istoj prodavnici uzmeš neku drugu robu u istoj vrednosti. I tako, umesto frižidera, u kuću su uneta dva lustera, jednako ružna stojeća lampa i – gramofon. Taman za kusur uzeše i dva singlića: Joe Dassin, L’Ete Indien; Parni valjak, Ulične tuče/Stranica dnevnika. I eto, to su, zapravo, moji prvi vinili, a ne ploča koju stvarno nazivam tim imenom.
Nastavite sa čitanjem… “Mojih 125, priča 1: Sasvim logičan početak”
Jedna od najuzbudljivijih stvari sa projektom “jedna na dan” je u tome što jako mnogo učim u hodu. Štaviše, osećam se kao totalni početnik u nečemu. Ja to, zapravo, i jesam. Danas sam naučio mnogo!
Fotografija odabrana za dan koji je za mnom poslužiće da se podsetim jedne trivijalne, ali važne stvari: ponekad se plan ne ispuni, neke mogućnosti prestanu, a neke nove se pojave. Trik je u tome da ostanem u trci.
Po dogovoru načinjenom pre par nedelja, u subotu je trebalo da provedem dan sa prijateljem na foto-sesiji na otvorenom. On je nedavno kupio fotoaparat “od dve kile”, jednu sjajnu spravu sa kojom tek treba da stekne neko ozbiljnije iskustvo. S obzirom na to da sam i ja pomalo “kriv” za izbor koji je on načinio pri kupovini te ne baš jeftine opreme, to mi se učinilo baš zgodnim da zajedno krenemo u jedan mali lov na iskustvo. No, iako smo se zaista i sreli i proveli nekoliko sati u sjajnom druženju, situacija je diktirala da ne bude sve baš po prvobitnoj zamisli. Mnogo važno, ako ćemo pravo! Nismo nikuda žurili niti smo bili na nekoj šteti, a bilo je dobro provesti dan u opuštanju.
Zbog tih izmena, plan za konkretnu foto-sesiju je manje-više sasvim propao. Na kraju sam ostao bez prvobitno zamišljenih snimaka među kojima bih izabrao jedan za fotku dana. Međutim, opet mimo svakog plana, ja sam spontano napravio jednu kratku i brzu sesiju slikanja fotoaparata koji je bio lajtmotiv dragog susreta. Odlučio sam da zahvatim u te fotke, iako time nisam ispunio načelo projekta “jedna na dan” da fotografija bude unapred osmišljena.
I evo odabranog rezultata, kojim sam prilično zadovoljan:
