Suština pasijansa™ – Page 94 – Stecište onih koji umeju da čitaju između redova

Karneval

Tokom osamdesetih i na samom početku devedesetih grupa 10,000 Maniacs je bila jedna od boljih muzičkih ponuda sa druge strane Atlantika. Svirali su zanimljivu, prijemčivu kombinaciju folka i rocka, a fokus je bio na njihovoj pevačici Natalie Merchant, autorki ponekad mračnih i introspektivnih pesama koja se pomalo čudno ponašala za zvezdu – bila je povučena, izbegavala je javnost i retko se fotografisala. Uprkos velikom uspehu koji su zabeležili sa tri odlična albuma (In My Tribe, Blind Man’s Zoo i Our Time in Eden), Natalie je bila nezadovoljna i napustila je grupu 1993. godine.

Solistička karijera se podrazumevala.

Nastavite sa čitanjem… “Karneval”

Poguraj me

Simbol Jina i Janga, iako potiče iz Kine, dobro je poznat i na Zapadu. Predstavlja filozofski koncept koji nas uči da oko nas deluju dve glavne, suprotstavljene sile, koje pokreću svet. U isto vreme su i komplementarne jer jedna bez druge ne mogu da postoje. One su osnov mnogih učenja, a posebno su vezane za Taoizam. Tao je, simbolično, put kojim se krećemo kroz život. Smatra se da je nepromenljiv, a u njemu prepoznajemo dva principa – muški, Jang, kao svetlu stranu, aktivnost koja se povezuje sa elementima vazduha i vatre i ženski, Jin, kao tamnu, pasivnu stranu vezanu za vodu i zemlju.

Iako ne znaju ništa o Taoizmu, moji Šumadinci njegove principe često citiraju u dobro poznatoj rečenici – suprotnosti se privlače.

Nastavite sa čitanjem… “Poguraj me”

Odbegli voz

Ideja o vozu koji je van kontrole prilično je popularna u rock mitologiji, toliko da postoji nekoliko poznatih pesama koje se zovu “Runaway Train“, da i ne pominjem legendarni film Andreja Končalovskog. Mentalna figura o snažnoj mašini koju niko ne kontroliše izaziva slike o neumitnoj katastrofi čije trenutno odlaganje samo doprinosi užasu, a nikako ne sugeriše nekakvu šansu za spasenje.

O čemu li je mislio Elton John kada je 1992. pozvao Erica Claptona da mu se pridruži u interpretaciji ove moćne pesme?

Pomalo šašava situacija, jer simbolično predstavlja prelomne momente u karijerama obojice protagonista ovog izvođenja.

Nastavite sa čitanjem… “Odbegli voz”

Kao letnji oblak

U prvi mah, kada sam video omot za album Siren’s Song (2017), pomislio sam da je u pitanju još jedan od zaboravljenih dueta star barem 45-50 godina. To ne mora da bude loše, među takvim skrivenim i zaboravljenim draguljima može da se naiđe na fenomenalne stvari, ali me iskustvo naučilo da se pripazim, naročito kod onih izdanja o kojima kolaju priče da dostižu basnaslovne vrednosti kod kolekcionara.

Za njih se, obično, ispostavi da su muzički mućkovi i gubljenje vremena.

Srećom, u recenziji albuma sam odmah natrčao na rečenicu da je produkciju radio Jeff Tweedy (Wilco), što je bilo dovoljno da duetu Kacy & Clayton dam šansu. I nisam se pokajao.

Nastavite sa čitanjem… “Kao letnji oblak”

Neželjene posledice

The Czars recenzenti obično guraju u kategoriju alternativnih grupa mada u njihovoj muzici nema ničega alternativnog. Pre bi se moglo reći da su ovi momci, predvođeni harizmatičnim liderom Johnom Grantom, pokupili sve dobre ideje od engleskih pop/rock grupa u poslednjih tridesetak godina i od toga napravili solidan proizvod za američko tržište.

Nearvno, na steroidima, što bi se i moglo očekivati od Amerikanaca.

Nastavite sa čitanjem… “Neželjene posledice”

Hodaj uspravno

Iako mu je oštrica pomalo otupela poslednjih godina, Bruce Springsteen je, svakako, jedan od najvećih songwritera poslednjih decenija. Niko kao on nije pisao tako dobre pesme o svakodnevnom životu i “malim” ljudima, zasluženo je poneo nadimak The Boss, a mogu još mnogo hvalospeva da napišem kao i mnogi drugi…

On sam, kao čovek i muzičar, neiscrpna je tema.

No, i najvećima ponekad kola krenu nizbrdo.

Nastavite sa čitanjem… “Hodaj uspravno”

If you don’t like it, go f*ck yourself!

Ovaj citat je zabeležen mikrofonom koji je stajao neposredno ispred Vana Morrisona na jednom koncertu, ko zna gde i ko zna kad. Kada je Van the Man to izgovorio, pred njim se nalazilo nekoliko stotina ili možda nekoliko hiljada onih koji su platili ulaznicu da bi prisustvovali svirci, da bi usput, an pasan, bili počašćeni kada su izrazili neko nezadovoljstvo. A njemu se nakon te izjave, verovatno, ni obrva nije pomerila. Za preko pedeset godina karijere, taj čovek je dao manje od pedeset intervjua (računajući sve medije: novine, radio, televiziju, portale…) i da sad ne lajem šta ga ono beše zabole u vezi sa tim kakvo mišljenje mi gajimo o njemu, pojedinačno ili u grupi, ponekad ili uvek.

Pa u čemu je problem sa tim arogantnim dripcem, sa čovekom za koga saradnici kažu da je pakao raditi sa njim, sa muzičarem koji je jednom prilikom čak snimio loš album iz čiste pakosti?