Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Chris Smither je od onih tipova čije diskove ne potežem često. On je čovek prefinjene gitarističke svirke, lepog glasa, finih manira i nesumnjivog talenta, pa razlog možda leži u tome jer su njegove pesme i teme kojima barata previše ozbiljne. U doba površnosti, instant zabave, raznih Rhianna i ostalih Justina Biebera, ovakvi tipovi su čist višak, jer ne nude zabavu već razmišljanje.
A od toga može da zaboli glava.
Kakvu god muziku danas da slušamo, ne možemo poreći da su albumi Paranoid (1970) Black Sabbatha, IV (1971) Led Zeppelina i Machine Head (1972) Deep Purplea izdržali test vremena. Reč je o esencijalnim snimcima kojima je definisan čitav jedan žanr – hard rock je postao jedan od najpopularnijih, imaće veliki broj poklonika, a razne njegove mutacije koje su se u međuvremenu pojavile govore da je itekako živahan, uprkos tome da je prvobitnim sledbenicima opala duga kosa ili su je drastično skratili.
Da ne pominjem tadašnje klince kojima je to bio podsticaj da uzmu gitare u ruke.
Život ne možemo neprestano da gledamo kroz ružičaste naočare, a pojedini autori temama svojih pesama znaju da nas ubace u bedak. O tome smo mnogo puta već pisali pa, ma koliko voleo Johnnya Casha, uvek se loše osećam posle njegovih pesama o samoubistvima ili užasnim greškama koje su junaci njegovih pesama ili on sam napravili. O coveru “Hurt“, ma koliko da je muzički i izvođački upečatljiva, da ne pričam – uvek me prođe jeza i strah ma koliko pokušavao da shvatim zavisnost od droga.
No, ima i drugih vrsta gadosti o kojima se piše.
Данас без много текста. Ово сам напросто морао да шкљоцнем, јер је залазак, сат-два после фотке од прошлог пута, био баш тако шмурав, шмрљав и никакав, како треба за ову врсту снимка.
(велика)
Дакле цела прича је у томе да ухватим изрез, и да онда у Сировом извучем овакве тонове. Нисам их тако видео на лицу места, него у глави, па сам га бар два минута тинцао док није легло, и ето га. Нема вађења попут “ма ја сам то баш тако хтео”, јер није вађење – баш сам овако хтео. Крај, нема више.
Iako u svojoj zaostavštini imaju nekoliko hitova, Molly Hatchet u svojoj višedecenijskoj karijeri nisu postigli uspeh kakav su imali Allman Brothers Band ili Lynyrd Skynyrd. Razlozi zašto je to tako nikada mi nisu bili jasni jer je “južnjački rock” žanr koji je uvek aktuelan zato što ga sviraju vrlo kompetentni muzičari, pa savršeno funkcioniše na koncertima.
Valjda je za veliki uspeh potrebno i malo sreće.
Karijera grupe Yes iz današnje perspektive izgleda čudno. Kao klinac, u vreme gimnazijskih dana, intenzivno sam ih slušao. Imalo se šta čuti u prvoj polovini sedamdesetih, naročito na albumima The Yes Album (1971), Fragile (1972) i Close to the Edge (1972). Na njima je novopridošli Rick Wakeman uspeo da razne ideje koje su kolale između članova poveže u koliko-toliko smislene i zaokružene celine, a njihovi koncerti su postali praznik za oči i uši.
Sve dok se nisu pogubili u svoj toj pompeznosti i samoljublju.
Otvorila je vrata frižidera i pokazala mu 25 različitih vrsta vrhunskih piva iz Nemačke, Holandije, Belgije, Češke, Engleske, Irske… Muž nije znao šta ga je snašlo. Samo što on nije siguran šta bi hteo, ali se posle pažljivog slušanja stiče utisak da članovi grupe nisu imali jasnu predstavu kojim putem da krene. A kako je počela, upita me on neposredno. S govnom, rekoh odsečno i zanemeh. On se zamisli. Sećate se? pitam.
Ne sećam se, kaže. Možda je bio u braku dve nedelje. Muž, iako jako zaljubljen, nije mogao dočekati da izađe napolje i vidi se sa svojim neistomišljenicima nalik onim raspravama o izvoru hrane kao relevantnom činiocu zdravlja. Argument ovaj, argument onaj, ako samo malo ućutite i poslušate (jer ćutanje je zlato, jer ko rano rani, dve sre…. Nije ni to. Aha, evo: umiljato jagnje dve ov… Šta? Potpis? Kakav potpis? Ispod slike?… Aha…
Nastavite sa čitanjem… “Kako sklopiti – koaliciju, oči, slagalicu”
Kao član važnih britanskih grupa Small Faces i Humble Pie, Steve Marriott je, uprkos relativno kratkom životnom putu, očekivano završio u Kući slavnih. Manje je poznato da je bio okorela švalerčina koji je žene menjao k’o čarape. Ženio se tri puta, a iz tih brakova ima po jedno dete. Najmlađa ćerka, Mollie, rodila se posle Mariottove veze sa prijateljicom iz detinjstva.
Čini mi se da je nasledila očev muzički talenat.
Ma, znao sam sa kim imam posla. Znao sam i da nema potrebe da lupam glavu očekivanjem. Prosto, trebalo je da se prepustim muzici. Upravo sam to i uradio.
Nije moglo da bude bolje.
Nastavite sa čitanjem… “Dolazim. Kako stvari stoje, ostajem.”
Radojevo je selo blizu rumunske granice. Nekad se zvalo Peterda, a posle Klarija, kad je neka princeza Klara svraćala. Poznati su u tim krajevima po specifičnom naglasku i rečniku. Tako se, naprimer, krofne kod njih zovu karfljosnice. Pa tako naišli neki, a baba će da im isprži neka jaja. Dok se to prži, oni prionu na činiju s krofnama. Babi malo krivo, krofne su za posle ručka, a kad su jaja bila poslužena ovi i dalje ne odustaju od krofne. Na to će baba “man’te karafljosnice, dršte se za jaja”.
Prijatan nedeljski ručak vam želimo.
