Pomenuh već da nam je Ršumovo delo donelo dosta simpatičnih i šaljivih trenutaka ovog leta. Ako bi neko i hteo da sluša, možda bih i mogao objasniti da ima desetogodišnjaka koji i na morskoj plaži čitaju knjigu. A onda oduševljeni sadržajem krenu roditelje i okolinu da smaraju prepričavanjem opisanih dogodoviština.
Logički ili uz pomoć naših objašnjavanja naslednik je brzo došao do zaključka da knjiga opisuje neka davna vremena. Usledilo je pitanje:
– Je l’ Ljubivoje Ršumović još uvek živ?
Srećan zbog potvrdnog odgovora, odmah dodaje pitanje:
– Tata, ‘oćeš da me vodiš na Sajam knjiga da mi Ljubivoje Ršumović (mora i imenom, i prezimenom) potpiše knjigu?
Nekad sam voleo jesen. Sad me stigle godine, ceo špil sam skoro nagurao, pa sam postao džangrizav kad me na prelazu iz oktobra u novembar za manje od 24 sata salete zagušljiva toplota, nasrtaj olujnog vetra koji donosi horizontalnu kišu i blago modra boja na vrhovima ušiju posle samo sat vremena provedenih napolju.
Manje-više hladnoća, nemam problem sa tim. Ali ako nešto ne mogu da podnesem, to je kiša noću. U svako godišnje doba. Jedino volim onu pesmu…
Od kada me je Bob Dylan ubio sa poslednja dva izdanja (ukupno 5 diskova sa obradama starih šlagera) malo mi se cela priča oko albuma koji se bave coverima već poznatih pesama smučila. Takva sam izdanja zaobilazio u širokom luku ne želeći da se ponovo razočaram u ljude čiji rad poštujem. Možda sam propustio i nešto vredno slušanja, ali sam odavno naučio da nemamo dovoljno vremena da čujemo, pročitamo, odgledamo sve što nas zanima…
Sve dok nisam video najavu za novi album Ane Brun.
Патријарх је, каже Вулин, духовни отац целе нације и рекао је оно што сматра најбољим за нас.
Аууу… колико питања за само ову једну реченицу….
Које нације? Ако мисли на држављане ове Републике, има их онолико који нису чланови истог клуба ког је председник речени поп, а и нас који нисмо нигде чланови.
Ако мисли на Србе као нацију, а изјашњавам се као такав, да ли онда ја, по мишљењу г. министра, имам право да се и даље тако изјашњавам? Јер испада да сам дисквалификован тим што не признајем тог попа за било каквог оца, па ни духовног. Уопште, сматрам да духовно немам никаквог непосредног претка, него читаво брдо разних утицаја, при чему је утицај гореспоменутог клуба сићушан, а и то мало је углавном одречно (тј кад год сам се сударио са покушајем таквог утицаја, углавном сам или ескивирао или се оградио или се одупро – слабо се шта примило, а и то што се примило је после испало да није баш њихово него од пре њиховог оснивања).
И онда, које то “нас”? Ко смо то “ми”? Ми на власти? Ми у странци? Ми као држава? Ми као нација (при чему опет следи питање из претходних пасуса) не рачунајући остале грађане? Ми као становници ове државе?
А г. поп, ако ће већ на неког и на нешто да се обрушава, ено му мангупи у сопственим редовима, ено му власт која краде, ено му две-три мафије, ено му локални шерифи, ено му судије… широко му поље. А женама би могао да се извини бар једном.
Лично бих се задовољио тим да г. министар не каже више “цела нација”. Јер… цела? Па не баш цела…
I to uz pomoć veoma jakih teleobjektiva i senzora visoke rezolucije.
Alan Parson je čudan svat: teško je razumeti njegove porive. Muziku koju on stvara neki poštuju, neki obožavaju, neki ne mogu da podnesu ili čak smatraju da je kič. Za to vreme, on se ponaša kao da ga se ničije mišljenje ne tiče ni koliko crno ispod nokta. Sprovodio je svoje muzičke ideje koje su neprekidno talasale između metafizike i fizike, između sakralnog i svetovnog, između intelektualnog i trivijalnog. I to je tako trajalo dok mu nije dosadilo da se bavi neposrednom produkcijom svoje muzike.
Samo jednu stvar niko nikada nije pokušao da ospori, jer stvar nije podložna debati: Alan Parsons je genije kada je reč o pakovanju muzike u zvučnu sliku na nosačima zvuka. Njegov inženjering zvuka je za sobom je ostavio reference pred kojima se svet klanja.
Mnogi recenzenti grupu Barclay James Harvest tretiraju kao drugorazrednu kopiju mnogo slavnijih The Moody Bluesa. Sa njima ne mogu da se složim jer BJH su bili kompetentni muzičari koji su pisali melodičnu i prijemčivu muziku. Imali su tu nesreću da u svojoj dugotrajnoj karijeri ne ubodu ni jedan veliki hit poput “Noći u belom satenu”.
Najzad, ko zna kako bi se stvari odvijale i sa The Moody Blues da im se nije desila velika pesma na samom početku karijere.
Са истријанским сам се срео давно, читајући књигу “Рива и дружи” (долазе другови) Фулвија Томице (за коју сад испада да ју је написао Милан Раковац). Помаже ако разумете далматински, има неких сличности.
Отприлике 2003. године сам престао да скидам музику како наиђе и ко шта има, јер сам схватио да сви имају исто. Гледам шта имају они што скидају од мене, све рачунајући да ко слуша ЕКВ или Корни Групу мора да има укус сличан мом. Јок, ти исти слушају и Црвену Јабуку или још горе. Па кренем кроз Јањатовићеву енциклопедију као кроз јеловник и почнем да тражим. Западне ми око за бенд са чудним називом “Gustaph y njegovi dobri duhovi”, из Истре. Далматинци Истране оговарају да немају слуха, јер им је народна музика сва у полутоновима. А знамо за онолике истарске бендове, још од пре Склоништа. Да видимо шта је сад ово… и шта су Густафи, какве везе они имају.
Испоставља се да је то иста банда, само су са променом оријентације променили и име. Gustaph y njegovi су били озбиљан, поприлично експерименталан пројекат, чији је ментор био покојни Милан Младеновић (продуцент на ваљда оба албума).
Većina Samuraja voli lik i delo Mikea Oldfielda, a ja mu dođem kao nekakva crna ovca. Uglavnom sam ravnodušan prema njegovoj muzici. Oni “veliki” albumi sa početka njegove karijere mogu da mi posluže, eventualno, kao zvučna kulisa dok nešto radim, jer me ne iritiraju. Silno se zabavljam rečima recenzenata poput “new Oldfield album marking a return to a more organic style of composing”, mada je odavno jasno da je Oldfield u nedostatku pravih ideja sklon da citira i reciklira do besvesti samog sebe. Željno iščekujem neki njegov album pop/rock pesama u kojima najbolje funkcioniše, a koji bi mogao da me demantuje.
Ako su Elvisa smatrali za kralja rock & rolla, Chuck Berry je, nesumnjivo, bio car. Koju bismo titulu, onda, mogli da dodelimo Fatsu Dominu? Jer od njega je sve počelo. Pesma “The Fat Man” je snimljena 1949, godinama pre no što su Berry i Little Richard postali obavezni na igrankama.
Pomenuh već da nam je Ršumovo delo donelo dosta simpatičnih i šaljivih trenutaka ovog leta. Ako bi neko i hteo da sluša, možda bih i mogao objasniti da ima desetogodišnjaka koji i na morskoj plaži čitaju knjigu. A onda oduševljeni sadržajem krenu roditelje i okolinu da smaraju prepričavanjem opisanih dogodoviština.
