Sve je stvar frekvencije, intenziteta, razmene energije… Entropija ne mora da bude silovita da bi preuzela stvar. Jednostavno, ako vas niko nije obavestio da se smak sveta desio, to ne mora da znači da ga nije bilo.
Jedino smo mi najpametniji. Sve znamo čak i kad ništa ne znamo, ne prepoznajemo očigledne znakove propadanja dok slušamo kako će već sutra da nam bude bolje… A za to vreme, ono što ne postignu da porobe iz pravca A, svakako će postići da pohvataju oni iz pravca B. Na bojištu neće biti krvi, jer to nije ta vrsta bitke, ali će biti prevrnutih kontejnera. Jer ako ne budu prevrnuti, neki neće moći da potraže nešto za jelo.
Ako je za utehu, mi nekoga još uvek zanimamo kao tržište, što bi bio znak da negde neke preostale snage još ima.
Retrogradni vetrovi. Mnogo njih. Vulgarni oblici kapitalizma traju li, traju.
Mada, koliko se sećam, čarobni napitak je delo druida, a ne Asteriksa. Dakle, ne treba nam Asteriks, nego neki mistični čičica s dugom, sedom bradom. U stvari, složićete se, ne treba nam ni on – takvih imamo za izvoz, ogrnuti u mantije i džipove. Ne treba nama u stvari niko, jer iz ovih govana se možemo izvući sami. Ili ne možemo…
Dede su odustale od pokušaja “da se otvore” za đačku torbu i opremu za fizičko (penzije iovako male, a obećavaju smanjenje), pa se sad dogovaraju kako da podele trošak za đačku torbu ili opremu za fizičko. Možda ipak uzmu opremu za likovno… Mora li taj blok broj pet? Može li blok broj tri?
Kako navodi 
U međuvremenu, dok ne dođe ponedeljak (kako biste mogli da započnete dijetu), možete i da prelistate novine, da pronađete poneku ideju. Eno, gomila postmodernih performansa: maloletni kreten simulira otmicu nestale devojke i na pet jezika traži da se otkupnina uplati na račun hamburgerije iz Sjenice; sve žene Turske izašle na ulicu i smeju se kao da se desio hepi end u poslednjoj, 1856. epizodi serije “Iskonska ljubav u senci starog lijandera”, ali ne smeju se zato, već zbog neke glupe izjave nekog blente na televiziji; opštinski odbornik demonstrativno napušta svoju voljenu partiju zato što nisu hteli da zaposle njegovog sina, a nije on hteo da mu oni daju platu, ma neeee, nego samo posao; glumac, pazi sad, maznuo bivšu ženu lika koji se švalerao sa njegovom bivšom ženom; carinici su najzad posuli soli na rep švercerima (silikonskih!) gumica za kosu i rezaljki za olovke; konji pasu kraj tramvajskih šina, a stanarima obližnjih blokova to smrdi; svet je sa strepnjom dočekao da sazna šta je onaj slinavko odgovorio onom glumcu, pazi sad, što je maznuo bivšu ženu lika koji se švalerao sa njegovom bivšom ženom; i najzad, možda će svet saznati i druge važne stvari, poput toga kakvi su motivi onog tamo što ovde nikako da ne, ali međutim; nećete verovati; ceo svet se rasplakao zbog, eto, šta ćemo sad; i tako to, ah, i nebo plače, sveopšti 
Nekada davno, u vreme kada se život u-onoj-državi-na-ovom-mestu smatrao berićetnim, spokojnim i većini podanika te tržave-iz-snova poželjnim, prštali su vicevi svih vrsta. Među njima, ne osobito razumljivi svakome, ali dragi baš svima, postojali su tzv. vicevi bez veze, čiji glavni promoter je bio 
Ima nas raznih, a eto sve više onih koji vest ne vide dalje od naslova. Naravno da je i ranije bilo takvih slučajeva. Beše li ono redakcija (Večernjih) Novosti imala posebnu službu čiji je jedini zadatk bio da smišlja naslove za vesti. Hebiga, mnogima mozgojedac odavno gladuje, pa nemaju čime da obrađuju pristigle informacije, a takvi prvi reaguju na prvu loptu.