Zna Šef šta radi. Bar jedan Šef šef u ovoj zemlji da zna šta radi.
Ne, nije ovo (obično) šlihtanje Šefu šefu. Nego eto, čovek na internom redakcijskom sastanku izjavio da će ovih dana biti malo(?) poslovno zauzet – što je samo po sebi čudno, jer je poslom zauzet noćom, a danjom je zauzet fotkanjem – pa preneo na ostale “samuraje skoja” dužnost utovarivanja. I tako dođosmo do nikad lakše kreiranog Utovara. A na vama, posetiocima Suštine pasijansa je da odredite ko je kreirao koji deo ovog utovara. Ako vam je to uopšte i važno.
Čak i oni koji izbegavaju susrete s televizijom ne mogu izbeći bombardovanje izveštajima sa događaja i doživljaja raznih, uglavnom domaćih političara. Zvanična kampanja za vanredne izbore (a je l’ postoje neki drugi?) je počela pre neki dan. Nezvanična je počela još onomad kad je uhapšen onaj. U stvari kad je najavljeno da će biti uhapšen onaj. Da, baš taj!
Došla zima, otkud sneg u januaru, tek otkud u februaru, zagudilo, ne zna se ko je čiji i ko je koji. Zna se samo da automobili ne prolaze, helikopteri prolaze, drugovi su se slikali na braniku humanosti i tako pokazali da nema ko drugi to da radi, ali nema veze, važno da se pokaže ko na narod u nevolji misli, ko može svuda da prođe kad niko ne može i ko se žrtvuje zarad visokog cilja, niske strasti, visokog snega, niskog glasa, visokih performansi i niskih moralnih načela.
– Vi znate da dolazi ‘ladna zima. – Nastavio je Šef ne menjajući brzinu. Smotuljak je pratio taj tempo. – I valja mi onih 50 tona uglja najzad pretovariti u podrum. Od kad mi je stigao onaj račun za struju, više je ne koristim za grejanje.
Beše ono trik pitanje: “Šta je gore – neznanje ili nezainteresovanost?” na koje uobičajeni odgovor za daštanje vazda spremnog građanina Srbije glasi “Ne znam i ne zanima me”. Tako će, otprilike, izgledati nastupajući republički izbori. Ništa nije slučajno, dakako: manevar uspostavljanja unitarne vlade će verovatno uspeti, a šta će potom biti jednako je odgovoru na ono pitanje s početka. Verujem, takođe, da ova opipavanja javnog mnenja kroz “zastrašujuće” izjave, poput one o uravnilovci siromaštva među starijima od 65 godina, zaista i služe da se ispita da li je pravi čas za Onu Konačnu Tranziciju, u kojoj će siromaštvo najzad postati institucija, a ne samo realnost.
A to prežderavanje čak nije ono najgore. Hoću da kažem: nekada je uzor lepote bilo dobro uhranjeno telo, renesansa nas je podsetila na grčki model. A danas su to one giljave manekenke koje niko normalan ne bi ni štapom dodirivao, a Holivud se ubi objašnjavajući kako je to lepo, ali se mi ništa ne razumemo u lepotu… Pa, znate kako: u tu lepotu, ako je to lepota, i nemam želju da se razumem.
Kad otople dani, i kad livade ozelene, desiće se i meni jedna čudna godišnjica: šest decenija od kako sam naučio da pišem, čitam i računam! Iz tih dalekih dana preživela je starinska đačka tabla, sa hrastovim okvirom, koja na jednoj strani ima crvene horizontalne linije sa dvostrukim proredom (za velika i mala slova), a na drugoj mrežu horizontalnih i vertikalnih linija (za račun); na crnoj sam površini tog magičnog učila križom (ili mekim kamenom cincarom koji se u Budimlji može naći podno Maloga Krša) napisao prvo slovo A. Tabla je pravougaonik dužine 22 cm i širine 13.5 cm. Tek sam nedavno otkrio, jednog sumornog dana dok sam zamišljeno posmatrao tu porodičnu relikviju, da je anonimni dizajner mislio o svemu: skladan odnos dimenzija nije slučajno ostavljao umirujući utisak; to je isti onaj odnos koji se temelji na harmonijskoj podjeli duži i koji se, zarad svoje idealne proporcije, pominje i kao zlatni presjek u neimarskim vještinama Starih Grka, ili slikarstvu Leonardove ere.