Ne želim da samo uzmem pare i pobegnem. Ne želim, iako bi tako bilo najpametnije.
Negde oko ovogodišnjeg Sajma knjiga svetlost dana je dočekala knjiga Teorija relativnosti, zbirka naučnih, naučno-popularnih i esejističkih radova Alberta Ajnštajna. Knjigu je objavila Akademska knjiga iz Novog Sada, u ediciji Physis. Prevod sa nemačkog i engleskog obavili su pok. dr Božidar Aničin, dr Vukota Babović, Ljiljana Matić… i ja. Prikazati kompilaciju nije lako, pa taj posao ostavljam za kasnije. Ovom prilikom pričam o mojim prevodilačkim utiscima.
U neobičnoj sam poziciji: prvi put u životu sam prevodio, a prevodio sam misli najbriljantnijeg fizičara ikada rođenog. Voleo bih da ono što želim da kažem o prevođenju ima opšte značenje, a opet znam da je moje iskustvo i preusko i previsoko da bi apriori moglo da pomogne, recimo, prevodiocima trenutno-popularne ženske erotske literature. No, svejedno: nelopovska škola za prevodioce ne postoji, jer ne može da postoji. Stoga je svako iskustvo dragoceno, koliko god posebno bilo. A moje je bilo baš posebno.
Pre nego što se bacimo na moja zapažanja, želim da se zahvalim ekipi Pasijansa na pomoći koju mi je pružila tokom prevođenja. Služili su verno i bez roptanja i kao stručna teorijsko-praktična pomoć i kao rame za plakanje. Posebno, želim da zahvalim Komšiji jer njegovi uporni i lucidni komentari, koliko god ponekad bili naporni, zaista pomažu da se čovek trgne i pripazi šta govori i piše. Hvala, narode! 
Nedeljom volim da sabajle (po merilu nekog ko je na pragu srednjih godina, ne po penzionerskom časovniku) potegnem u bakaluk. Prvo pijaca, koja mi je samo par frtalja od habitata, gde se prvo kod Dragana snabdem sremskim sirom, a onda kod neke leskovačke ekipe prebiram šta ću turiti u njega: svež 
Ovaj tekst je pokušaj da se delo tog čoveka prikaže trezveno, koliko god je to moguće, jer tolike godine očigledno nisu bile dovoljne da se prašina slegne i omogući jasan pogled na Njegošev rad. Razlog za ovo je pre svega odnos Srbije i Crne Gore, dve sada nezavisne, međunarodno priznate, suverene države koji uporno, kroz povremene nalete agresije, upada u histerično blato poluistina. Počnimo, pre svega, od postavljanja Njegoša u tačne prostorvremenske koordinate. Setimo se, veoma ukratko, Srbije i Crne Gore tog vremena.
Primenjeno znanje ljudskog roda, poznato i kao tehnologija (shvatam je ovde u širokom smislu, od novog mobilnog telefona, preko ulaska GMO kod nas i ulaska nas u EU, do prava homoseksualaca na držanje za ruke u parku), dvosekli je mač. Odabrati kojoj ćemo se oštrici obratiti – onoj koja nas seče ili onoj kojom sečemo – naš je izbor. A kao i svi drugi, i ovaj izbor leži u nama. I tako nam i ova tema, baš kao i sve ostale, vraća bumerangno u nos stare reči Poznaj samoga sebe. Svako od nas, siguran sam, poznaje ponekoga ko radi posao koji ga čini nesrećnim. Takve ljude upravo prepoznajemo po tome što oni zapravo znaju šta bi ih to učinilo srećnim, jer ponekada to i rade. No, vrtlog svakodnevne inercije usisava ljude u tehnološki haos: imati kola, mobilni telefon, kompjuter, kancelarijski posao, stan, kredit, mišljenje – i u svemu, i sa svim, se snaći. Čovek jeste do sada najprilagodljiviji kičmenjak, ali ta prilagodljivost ne govori da bilo koji čovek može da koristi bilo koji mobilni telefon, već da će isplivati, jednom kada ga nosi, iako nema pojma šta će mu to zapravo.