Ne da se, pa se ne da. Samurajski kodeks nalaže da pobenavimo kad se razletimo po letnjim aranžmanima, a da potom održimo to stanje što je duže moguće. Tog kodeksa se ovih dana držimo bolje nego ikad.
Eto, zato danas nema utovara.
Tag: beleške
Utovar nedeljom, 24. jul 2016.
“Nikad se ne bih učlanio u klub koji bi mene hteo za člana”, reče jedan drevni marksista (tj. Gručo) i ostade živ… još izvestan broj godina.
Zamislite da ste šef rokerske bande (engr. rock benda). I onda vam nešto zasmetaju bubnjar i basista. Ne zato što su vam deset puta maznuli najbolje ribe iza scene parče torte na žurci, ni što su još više puta sve popili pre nego što ste vi završili sa organizatorom, nego bre nemu pojma. Ovaj samo lupa, ‘vata na snagu, a od stručne spreme ima to što vam je nosio zvučnike i kablove dok ste bili u onom bendu kod onog opakog kretena od kog ste sve naučili koga organski ne podnosite. Basista je lupao u talambas u svatovima, a jednom je čak i nosio klavir. I sad imate situaciju koju treba da rešavate, a treba vam i neka prekrupa da sipate novinarima u valov.
Najbolje bi bilo da snimite novi album, al’ ne ide da na njemu ovaj opet lupa kao da radi kod kovača, a onaj da opet okida žice ekserom i nikad ne zna koja je pesma nego piči otprilike. I još da dobiju neke tantijeme, pa ako album uspe da ponesu deo slave, a ako oni nešto skembeče da vi budete krivi. Pravi šef to ne dopušta, lovorike ima da idu njemu, truli paradajzi idu uz boraniju.
Dakle, nema novog albuma dok ne dođu pravi ljudi na prava mesta!
Utovarčić nedeljom, 17. jul 2016. (umesto utovara)
Gužva, prokrastinacija, šizenje, ludilo, pa je mnogo toga ostalo nezavr
Htedosmo reći: svet je totalno poludeo, a ni mi se nešto ne osećamo najbolje. Bilo bi najbolje da se latimo posla, ali teško je to kad stalno o drugim stvarima mislimo.
Da pređemo na stvar, a?
Nastavite sa čitanjem… “Utovarčić nedeljom, 17. jul 2016. (umesto utovara)”
Najbolje bi bilo kad bi bilo kako nikad nije bilo (iliti: Zašto ove nedelje nema utovara)
Daje se na znanje… Daje se na znanje… Daje se na znanje…
Ovo nije utovar!…
Prosto, ne može se protiv zlog faktora svakodnevice. Život je hronika trčanja da bi se ostalo u mestu i grebanja noktima o kamene zidove da bi se napravila još jedna vrata. U takvim uslovima, kada nijedan od Samuraja nije prodavac magle i sumaglice – i svako od nas se time ponosi – dva su načina da izađemo pred vas onda kad nemamo snage da sklopimo utovar:
- da se foliramo;
- da vam ponudimo surogat, nazivajući ga pravim imenom, ali ne kao zamenu, već kao izvinjenje.
Lažna dilema, naravno. Razumećete, nadamo se, da je postkapitalizam jači i neuporedivo strašniji od postmodernizma.
Utovar nedeljom, 3. jul 2016.
Ono što muškarci traže ima svaka bolje opremljena žena.
Slažu nam priču kako nas EU neće, jer da nas ‘oće, blokirala bi Hrvatsku blokadu otvaranja tamo nekog poglavlja. Pošto zatvaranje tog poglavlja zavisi isključivo od nas, na njegovo zatvaranje ćemo čekati nekoliko godina, pa naša briga oko odlaganja od mesec-dva-tri je više nego besmislena. Da nije tragično, bilo bi žalosno.
Svakako ima mnoštva parova ušiju kojima ovakvi stavovi EU gode, jer zalivaju biljku nacionalizma i useiusvojerusizma. Kako je prostor između takvih parova ušiju neadekvatno iskorišćen, nas bi od postojanja takvih biljki zapravo mnogo više trebalo da brine mnoštvo takvih parova ušiju.
Populistima EU poglavlja trebaju zbog kvantiteta. Mi koji tražimo suštinu kapiramo da je uvek bitniji kvalitet i da nam poglavlja, odnosno zahtevi/standardi koji se tu iskaju, ne trebaju zbog EU, nego zbog nas samih, zbog sudstva koje neće reći da se helikopter okliznuo o koru od banane, zbog školstva koje neće veronauku postavljati iznad informatike, zbog doktora koji će s ponosom stajati iza svog doktorata, zbog bolnica koje neće lečiti bolest, nego ljude, i zbog policije koja će štititi one koji plaćaju porez, a ne one koji plaćaju “reket”.
Utovar nedeljom, 26. jun 2016.
U deo bitke protiv korupcije spada i stavljanje lisica. Tu vlast sigurno ništa neće raditi na svoju ruku.
Nadamo se da nemate tu kuratu sreću da vam je broj telefona “pevljiv” raznim klincima i “klincima”, koji bi da zovu usred noći i bude pošten i radan svet. Jer kô što reče jedan mnogo pametan – jedino gore od tog poziva usred noći može da bude samo to da pozivar nije pogrešio broj. Ako neko i očekuje takav poziv, vrlo verovatno nije s prijatnom zebnjom.
A Magdalena Blagojević, Aleksandar Mitrović, Nebojša Pospišil i hiljade drugih u Srbiji čekaju “najvažniji poziv u životu” i mediji o tome tek poneku prozbore. Možda će neki urednici ili makar njihovi asistenti markirati 6. jun kao Nacionalni dan donora. Medijima je očigledno više stalo do onog (jebemmu, nema dovoljno prstiju na ekstremitetima da se upre u svakog) ko čeka svoj najvažniji poziv da ga onaj (jebemmu, u ovog i ne treba upirati… prstom) zovne u novi saziv Vlade.
Ministarska sinekura nije zagarantovana svakoj mandatorskoj ulizici, ali je to neophodna karakteristika da bi se u Srbiji postalo ministrom. A ovaj zna za jadac, pa krši još jedno obećanje odlažući spisak glavnih mu saradnika. Svi vrlo dobro znamo da je sadržaj tog spiska nebitan svakome osim onima koji su na njemu. Onaj ko žari i pali koristi priliku za samoreklamu, pa nas obaveštava da će Vlada uložiti sve napore da nas odvajanje V. Britanije od EU ekonomski ne ugrozi. Toliko će se truditi u tom smeru da će zapostaviti ostale oblasti – ljudi su, ne mogu na sve strane da se rašire. To što je besplatno školovanje sve skuplje, to što lekari naprasno nalaze slobodne termine za zakazivanje tek kad ugledaju neku EU-novčanicu, to što je hrana sve manje hrana, a sve više otrovna hemija, to što nam mladi i sposobni sve lakše odlaze u svet… Ko će time da se bavi, kad mora da štiti državu od eknomskog udara izazvanog izlaskom VB iz EU.
Ostaje nam samo da se nadamo da niko neće skoro naći vodu na Marsu. Ko zna koliko bi se članovi Vlade angažovali da nas to otkriće ekonomski ne uruši – i to baš sada, kada smo uspeli da premašimo granicu od 400 € prosečne plate (za ono malo što je preteklo kao zaposlenih “na belo”).
Deset godina Akademske knjige
Deda Vule i ja dobili poziv da prisustvujemo obeležanju desetogodišnjice osnivanja izdavačke kuće Akademska knjiga. Nismo bili lenji…
Nema, ali biće
Savet Alana Forda:
Ne lipši, magare, do zelenih novčanica.
Упоредни почетак
Једно од начела која су довела до начела истовремености је оно да су неке идеје толико саме по себи јаке, да ће наћи начина да се појаве, све и да кроз сто година неко измисли времеплов (енгр. временску машину) и врати се овосад да убије њеног доносиоца. Неке су толико јаке и нестрпљиве да се појаве упоредо на више места, у отприлике исто време. Историјско-материјалистички речено, квантитет (предуслови!) буде толико трудан да ће да роди тај квалитет па макар на лакат, или на неколико.
Тако је било и са Глугенијем. Не само што је имао онолико претходника (који су од хардвера имали неке помичне траке са речима и картон са рупама кроз које су се те 
речи читале), него што се до нових отеловљења тог духа долазило разним заобилазним путевима.
Глугеније II Немогући има поприличну историју. Испочетка, те 1991, уопште није био намењен томе, него је требало да буде генератор лозинки. Захтевало се* од њега да прави речи које би личиле на обичне, звучале скоро познато, а биле скроз нове, те би се тако лако памтиле а не би постојале у речницима.
Utovar nedeljom, 12. jun 2016.
Ako mislite da neko radi nešto teško, i skoro nemoguće…
…setite se svih onih prilika kad ste bili u prilici (šic!) da radite nešto još nemogućnije. Nešto što se da porediti sa sviranjem kontrabasa u telefonskoj kabini rukama vezanim iza leđa. I šta vam fali, bili ste junak tog dana, spasli ste svet bar tih pet minuta (dok vas nisu zaboravili), pa do sledeće bitke.