Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Odlučili su da stupe u dvoboj. Niko ništa nije sumnjao.
Nedelju dana pre smaka sveta, dozvolite da vas podsetim da smak sveta nije nužno loša stvar. I zato neću da govorim “neće se ništa desiti”, poput većine postmodernih skeptika i ostalih e-džedaja. Govoriću “jebi ga, opet smo se izvukli”.
Suncetižareno! Kad pre decembar! Pa to nije fer!
“Sporo prolaze dani dok godine lete”, pevao je Drago Mlinarec onih romantičnih godina. Nisam to razumeo, osim kroz opise onih koji su već prevalili sredovečne godine. Sad kad sam i ja odavno obrnuo cajger, znam kako je vreme jedini dragoceni i nenadoknadivi resurs u životu. I zato, pametno s vremenom.
A opet, šta vredi da žurim kad znam da neću stići? Otkrio sam odgovor i na tu dilemu: žurim zato što neću dozvoliti da me baš to vreme pretekne. Gledam sve više ljudi oko sebe kako odbijaju da se suoče sa svakodnevicom; koriste različite recepte da bi se odbranili od onog što ne razumeju.
Nemam običaj da puštam najave filmova kao jutarnje klipove, ali ovog puta ne mogu da odolim.
Zašto se smejete? Imate li valjan i opravdan razlog? Ako imate razlog, sumnjivi ste. Verujte samo budalama koje se smeju bez razloga.
Ako vam je dobro, ne brinite: proći će vas. Tako je govorio Duško Radović, a mi smo se smejali. Smejali smo se upozorenjima mudrog čoveka da dolaze loše godine. A koliko je loša pamet nas koji hodamo zemljom, govori i to da smo odavno usvojili krilaticu “ne može gore”. Može, može.
Pazi ovako: u proleće 2011, deci iz jedne beogradske škole dođu u posetu deca sa Kosova. Raspodelili ih po porodicama, da se deca bolje upoznaju i druže neko vreme. Družili se i na časovima u školi. Udari prekrasan majski dan i nastavnik istorije, uz blagoslov direktora škole, odvede decu na obližnji Kalemegdan da im održi čas na otvorenom. Dok im je objašnjavao istoriju kule despota Stefana Lazarevića, vladara po kome i škola nosi ime, pojavi se turistička inspekcija, legitimiše nastavnika i podnese prekršajnu prijavu zbog bavljenja poslom turističkog vodiča bez licence. Džaba objašnjenja i džaba očigledna slika. U jesen 2011, jedva četiri meseca kasnije, stigao je poziv od sudije za prekršaje…
Da li nas sećanje drži kako treba ili ga prilagođavamo dešavanjima tako da se ne bi pokazalo koliko smo glupi ispali?
Jedna od stvari koje nam najviše smetaju da napredujemo u životu: mentalna slika, da ne kažem fiksacija, koja projektuje očekivanje, a po pravilu nikada ne odgovara događajima i pojavama. Kada bismo samo bili veštiji da manje očekujemo, a više procenjujemo na osnovu realnog iskustva i, možda, zrna pameti, lakše bi nam bilo i bolje bismo prošli.
Trik je u tome što uzvodno stvari izgledaju drugačije nego nizvodno: sećanja prilagođavamo tako da očekivanja ispadaju ispravna, pa izgleda kao da trud razmišljanja nije bio potreban… A razmišljanje je, kao što znamo, najteža disciplina poznata ljudskom rodu i zbog toga tako malo ljudi upražnjava tu disciplinu. I eto, kad se osvrnemo, nekako ispadne da je sve u redu… Čak i ako ste doživeli neko iznenađenje, posle nekog vremena ćete verovatno tvrditi da ste bili u stanju da predvidite da će se tako nešto desiti, samo eto, baš tog dana niste pazili…
Tačnije, nabanderila mi se kriva…
Dešava se i to, dragi moji: od silnog šarenila poslova koje sam prinuđen da radim da bih preživeo, premor uzima danak. Nekad sam bio otporniji na tako nešto, ali to je bilo nekad.
Elem:
Oni koji misle da znaju sve, nemaju načina da shvate da ne znaju ništa.
Verujem da ste već doživeli nevolju da se sretnete sa sveznalicama, univerzalnim specijalistima, osvedočenim genijima i ostalim kuromlatišama. Oni su nezaustavljivi u svom pohodu na žrtve svojih verbalnih i, ne retko, fizičkih performansa. Meni su omiljeni oni koji vole da udaraju slušaoca (tj. mene) po nadlaktici, bez obzira na to što slušalac (tj. ja) već obraća pažnju. Spremio sam i ja mali performans za sledećeg koji se odvaži da me mlati po nadlaktici, ali kao za inat – nikako da mi natrči neko takav.
U međuvremenu, zatekao sam se ispred uključenog televizora pre neko veče i, suncetižareno, odgledao sam manje-više kompletnu emisiju vesti. Boktemazo, pa zašto me niko nije obavestio da su se sveznalice opet razmilele svetom? Da li ja to sad moram da ispaštam zato što nisam gledao vesti već skoro mesec dana?
Novembar: ciljna ravnina godine. Bemti, kad pre 47…
I tako, dok se problemi oko nas gomilaju, mi smo gledali predstavu prirodne katastrofe koja je zadesila istočnu obalu Amerike. Čujem neki su mislili da je to nova američka serija, dok su neki čak verovali da je reč o nekom novom i do sada ne viđenom reality show programu. Nisam se time mnogo bavio, tek sam prevrnuo špil fotografija na portalu lista The Telegraph i to je bilo sve.
Nego mi je upalo u oči to da su pre prolaska uragan procenili štetu na jednu do dve milijardi dolara, a nakon prolaska su ocenili da je šteta oko 50 milijardi. Da li su oni to nesposobni da procene štetu ili su im stigli konsultanti sa iskustvom iz tenderskih komisija po Srbiji, ne bih znao da vam kažem.
Jesen, pa to ti je. Lopovi još uvek šetaju ulicama, a prost narod se sprema da se smrzava. Jebali smo ježa kad zagudi zima. No, važno da nam sleduje akademski prosperitet kakav svet nije video.
Tokom nedelje je osvanula vest da je Radivoj Mitrović, državni sekretar Ministarstva nauke, prosvete, tehnološkog razvoja i gubljenja vremena, izjavio kako očekuje da će u četvrtak (ovaj za nama, prim. Grba) na sednici Vlade biti usvojena strategija obrazovanja čiji je cilj da se do 2020. godine poveća procenat visokoobrazovanih sa 6,5 na 40%.
Ako sam dobro sračunao, po toj strategiji, od 2013. godine do 2020. godine, potrebno je da u Srbiji diplomiraju 340.742 osobe godišnje iliti negde oko 1363 osobe svakog radnog dana (proračun je zasnovan na stanovništvu od procenjenih 7.120.000 stanovnika u Srbiji bez Kosova i 250 radnih dana godišnje).
I šta sad? Hoće li se usvajanje te strategije posle referencirati kao uspeh vlade? Hoće li i ostali poći tim primerom? Na primer, hoće li sad onaj istinoljubac objaviti strategiju da Srbija do 2018. bude glavni kreditor Evropske unije, što će biti zasnovano na suficitima proisteklim iz strategije dostizanja statusa glavnog izvoznika tehnologije brzih pruga u svetu do 2017?
Nisam u četvrtak pratio vesti, nije me zanimalo da li je strategija zbilja uvedena ili nije, jer je verovatnoća ostvarenja ista bez obzira na to usvajanje. No, do mene je stigla informacija, a da je nisam tražio, da je na Vukajliji osvanuo prikladan poster.
U ovoj zemlji može da priča ko šta hoće. Predlažem da oprostimo konzumentima alkohola u radno vreme i skoncentrišemo se na ove što izgledaju kao da su trezni.
Put do pakla posut je dobrim namerama. I upakovan u tišinu.
Komunalna policija Beograda je počela da proteruje ulične svirače iz Knez Mihailove ulice u Beogradu – zbog prosjačenja. Po čijem nalogu to čini, možemo samo da pretpostavimo.
Zaboga miloga! Dokle to ide! Nećete imati zaposlenje, nećete imati za hranu, nećete moći da školujete svoju decu, nećete se ništa pitati o vlasti bez obzira na to ko je dobio izbore, a sad – nećete više ni muziku na ulici slušati!
Na stranu idiotski izgovor, na stranu ponašanje komunalnih policajaca koje sve više liči na ono u Minhenu 1929. godine, nego mi nije jasno kako gradske strukture Beograda smeju sebi da dozvole toliki blam. Jebote, ako su ulični svirači problem Beograda, onda sam ja nešto veoma propustio dolazeći u taj grad poslednjih četrdesetak godina.
U međuvremenu, pogledajte ovog prosjaka kako narušava sliku grada. Pogledajte i zamislite se.