Tag: beleške

Dospeo džezer u raj…

Počeću vicem koji znam barem 25 godina. A onda da obeležimo godišnjicu odlaska najveće face koju je džez imao.

– * –

Umre neki malo poznati džez muzičar, pa dospe pred Svetog Petra.

Pa, ’ajde dobro, valjda ima i to, to samo Šef zna... – Jaooo, opet džezer… Stvarno mi muka od vas mudrosera… Deder da vidim šta ti piše u Knjizi, da ti pravedno zabiberim kad te pošaljem dole… Hm… Šta je bre ovo?… Proveo ceo život sa jednom ženom? Pa još joj davao celu zaradu i svake godine je vodio na letovanje? Platio deci dobro školovanje? Pio samo dva-tri piva na veče? ŠTA??? Svirao na dobrotvornim koncertima??? Poklanjao deo love sirotištu???… Koji si bre ti? Ovo još nisam imao sa džezerima… Pa, ’ajde dobro, valjda ima i to, to samo Šef zna… U redu, baki, ideš u raj! A pošto si mi prvi ovakav slučaj među džezerima, red je da te nešto častim. Evo, kad ti se otvore rajska vrata, pred tobom će se ukazati ona vizija raja koju odavno imaš. I to će ti biti raj do sudnjeg dana!

Kroči džezer kroz zlatne dveri kad su se otvorile. I pred njim se ukaza nekakva ulica bez kraja, veoma nalik 51. ulici na Menhetnu. Da li je sumrak ili svitanje, nije mogao da oceni. A niz ulicu, lokali: bar, restoran, džez klub, bar, restoran, džez klub… I tako u nedogled. Ne verujući šta mu se dešava, kroči u prvi džez klub iz kojeg je začuo muziku… A tamo, imao je šta i da vidi…

Nastavite sa čitanjem… “Dospeo džezer u raj…”

Devalvacija fotografije (?)

Svaka dva minuta, čovečanstvo uslika onoliko fotografija koliko ih je uslikano tokom celog XIX veka. Ima li komentara na to?

Dozvolite mi da vam postavim jedno krajnje glupo pitanje. Elem, potrebno je.

Koliko ih imate? Izvadite ih sve, pa probajte sa svima odjednom...Imate li fotoaparat?

Ne samo da je glupo, nego je i neumesno, intonirano na pogrešan način. Valjano smišljeno, pitanje treba da glasi ovako:

Koliko fotoaparata imate?

Čekaj malo, nije gotovo. Zaokružujemo celinu trećim pitanjem:

Koliko fotoaparata ste imali pre deset godina?

Stvari postaju malo jasnije, zar ne?

Pravo pitanje, na koje ćete odgovor morati da date sami, glasi ovako: šta vama fotografija uopšte znači?

Nastavite sa čitanjem… “Devalvacija fotografije (?)”

Google nas podseća ko je to Albert Sent-Đerđi

Danas je 118 godina od rođenja naučnika koji nije pobrao slavu nekih svojih savremenika. Kako god, ovaj Nobelovac je danas dobio svoj Google doodle.

Dakle, ne znate ko je bio Albert Sent-Đerđi (Albert Szent Györgyi)? Nisam znao ni ja – ili sam čuo, pa zaboravio, ko bi ti sad znao da kaže. Nekako mi lakše da mislim kako nisam znao nikad – saznanje o zaboravljanju nekog podatka nikada nije prijatno.

Albert von Szent-Györgyi de Nagyrápolt (1893 – 1986)

Albert Sent-Đerđi je bio medicinar i hemičar, prvi naučnik koja je izolovao i objasnio mehanizam delovanja vitamina C. Za to je kasnije dobio Nobelovu nagradu za medicinu. Simbolično: a gde je to rođeni Mađar mogao da nađe vitamin C u enormnim količinama, nego u zelenoj paprici! Nerd smile

Nobelova nagrada za medicinu 1937.Naučnik, altruista i patriota, Sent-Đerđi je ipak bio prinuđen da ode iz komunističke Mađarske i naseli se u SAD, gde je uskoro postao naturalizovani državljanin.

Zanimljiv detalj u biografiji ovog naučnika: tokom pedesetih godina prošlog veka, usred istraživanja mehanizma ponašanja karcinoma, umro je Stephen Rath, industrijaalc mađarskog porekla, glavni mecena Sent-Đerđija. Istraživanje se raspalo i nije nastavljeno tokom dugog perioda. Da do tog obrta nije došlo, ko zna koliko bismo danas znali o raku kao bolesti…

Lagana i spora smrt knjige (?)

Hoću li biti prinuđen da gledam kako omiljeni artefakt moje mladosti nestaje sa scene? Nadam se da neću. Mada… Mislim da mi je jasno kuda to ide. Trendu e-knjiga se priklonih odavno, a papirnu knjigu i dalje obožavam. Verujem da za mene neće biti iznenađenja.

Bioskop - predmet sećanja i pokojeg uzdaha.Kada sam bio mali, u mojoj varoši su bila dva bioskopa, pride letnja bašta na otvorenom koja je, jel’te, radila za lepog vremena. A u ta dva bioskopa… Svaki po dva filma nedeljno, po dve predstave, pride predpremijere petkom u 22, obaška matine nedeljom u 10. Filmova na svu volju: leti je bilo više filmova na izbor nego dana u nedelji! A tek retrospektive festivala! Sećam se kako sam  još 1980. godine pogledao devet od deset filmova koji su tokom desetodnevne kanonade predstavili upravo završeni FEST (za Kurosavin film “Kagemuša” nisam kupio kartu na vreme). A ako vam kažem da sam Felinijev Amarcord prvi put gledao u bioskopu u Kikindi u proleće 1981. godine, hoćete li mi verovati?… Hot smile

Danas nema nijednog bioskopa u Kikindi. Ubili ih video piraterija i globalizacija (što je takođe piraterija, što se mene tiče). Poslednje što sam gledao u bioskopu beše “Zona Zamfirova”; bilo nas je petoro u sali. Ne znam postoji li ikakav scenario da se napravi barem neki filmofilski kutak u mojoj varoši; ne nadam se nekoj skoroj promeni. Multipleksi u Beogradu i, odnedavno, u Novom Sadu još uvek nisu došli na red u agendi moje familije. Možda bi bilo drugačije kada u njima ne bi dominiralo holivudsko visokobudžetno đubre; a opet, da nije filma kao industrije, ne bi ga bilo ni kao zabave… Umetnost? Ha, ha, ha. Da se iskidaš od smeha… Green with envy

Knjiga? Tako interesantno!... Tako staromodno!... Tako tužno...Iako je zapravo digresija, o svemu ovom razmišljam kroz vizuru onoga što izvesno sledi – ili mi se bar čini da sledi, jer trendovi su neumoljivi. Elem, knjiga: hoće li preživeti? Hoće li čitanje, za nas koji imamo ideju da je to čin vredan vremena, pažnje i novca, izvesno promeniti svoje agregatno stanje? Hoće li knjiga postati ekskluzivni deo kiberprostora, a ona papirna preći u antikvarnice? Jednog dana, izvesno, to će se dogoditi. Rekoh nekom prilikom: ako se i desi, baš bih bio rad da to bude nakon što pokupim svoje prnje. E sad… Hoće li ta promena postati brža nego što bih ja to voleo da bude? Nerd smile

Samo trenutak! Pitanje ne valja! Hajde najpre da razmislimo kakva će to promena biti. Od toga zavisi da li je želim ili ne. School

Nastavite sa čitanjem… “Lagana i spora smrt knjige (?)”

Tragedija u “Trofeju”

Nesavesno držanje divlje životinje je dovelo do tragedije. Da li je reč o grešci, tretmanu ili nečem trećem? Jedan ljudski život je izgubljen i sad je kasno za analize.

Tipični primerak mrkog medveda (nije Miša)Na svim portalima vesti ćete pronaći informaciju o tragediji koja se danas iza podneva desila u bašti restorana “Trofej” nedaleko od Stajićeva, na skretanju ka Carskoj bari i Belom Blatu. Mrki medved Miša, koji je bio poznat kao atrakcija tog mesta, nasrnuo je na ženu koja ga je hranila. Pritom joj je naneo smrtonosne povrede, a posle je policija pucala u njega i ubila ga.

Istraga će verovatno utvrditi da li je bilo nekih posebnih razloga da medved navali na osobu koja ga redovno hrani. Ostaje i dilema kako je taj medved čuvan. Takođe, da li je upucavanje medveda bio nužan korak, možda nećemo saznati nikad, jer istražni sudija to neće objaviti da panduri ne bi stradali od strane onih ludaka iz “Orke”°.

Više od svega, pak, voleo bih da znam da li je taj medved bio držan u adekvatnim uslovima; meni se ne čini tako, ali ja ipak nisam kvalifikovan da sudim o tome. Nadam se da će se naći neko da pruži tu procenu. Elem, upravo sam prokomentarisao na vest koju je drugar okačio na fejZbuk…

Nastavite sa čitanjem… “Tragedija u “Trofeju””

Pastoralna bajka

Ovo je jedna od onih tužnih bajki koje bi trebalo da znaju svi koji hoće da da pohađaju više od srednje škole. Objavljivao sam je više puta na raznim mestima, na papiru i u virtuelnom prostoru. Pokazalo se potrebnim da ponavljam. Kako je tek to tužno…

Letnje popodne na proplanku u nekoj prelepoj vukojebini: talasasta konfiguracija terena, u dolini između brežuljaka krivuda brzi potočić, preko potoka nekakav šumarak. Povetarac samo naglašava pastoralnu tišinu. Vidimo pastira koji stoji oslonjen obema šakama na štap, a bradom na šake. Ne miče se, uživa u pogledu dok oveće stado ovaca u blizini mirno pase. Nekoliko koraka dalje, pastirov verni pas sedi i ne odvaja pogled od stada. Tek ponekad zalaje ili potrči oko stada, držeći svaku ovcu na okupu, pa se vrati na svoje mesto na vrhu brežuljka. Slika koju biste mogli da posmatrate celog dana a da vam ne dosadi, jer odmara i oči i dušu.

Fale ovce na slici, ali to valjda umete i sami da zamislite.

Odjednom, čuje se nekakav oštar zvuk preko brda; to je zvuk koji ne pripada ovoj slici. Nekoliko trenutaka kasnije, vidi se kako uskim makadamskim putem nailazi nekakvo vozilo, dužući iza sebe odvratan oblak prašine. Ovce se uznemire, počnu da bleje nervozno. Pas zalaje i potrči da prikupi stado koje je počelo da beži u suprotnom smeru. Pastir ne menja pozu, samo je lagano okrenuo glavu ka vozilu.

Nastavite sa čitanjem… “Pastoralna bajka”

Voyager 1, 34 godine kasnije

Marinko me je podsetio, a Luka dobacuje iz prikrajka da je reč o žutoj putanji… Onaj drugi, veli, ima putanju ucrtanu plavom bojom u njegovom prikazu Sunčevog sistema.

Voyager 1, jedan od najspektakularnijih projekata istraživanja Sunčevog sistema, danas navršava 34 godine od početka svoje misije. I radi mališa još uvek, radi k’o bela lala. Stigao je u zapećak: kako javlja, Sunčevog vetra nema više tamo gde je sad, na oko 118 astronomskih jedinica od sunca (nešto ispod 1,8 × 10^10 km).

Trideset četiri godine kasnije, na ivici Sunčevog sistema, uređaji još uvek funkcionišu...

Ako vas ova tema iole zanima, već znate dosta o njoj ili pratite zbivanja na zvaničnoj veb stranici. Ako vas ne zanima, do ovde niste ni stigli, što znači da ne moram da vas mrcvarim faktografijom koju ne želite da znate. Tek, dva Vojadžera su obavila svoje misije posetivši spoljne planete Sunčevog sistema i sada kreću Golden_Recordna dalek put ka zvezdama, sve sa pozdravima Zemlje na zlaćanoj ploči i šifrovanim informacijama koje bi grupica akademika uspela da reši za jedva desetak godina. Nerd smile Šalu na stranu: kako se drugačije obratiti vanzemaljcima koji možda natrapaju na jednu od dve sonde?…

Ja čuvam jednu romantičnu zamisao o Vojadžerima: za tek nekoliko stotina stotina godina, ovladaćemo brzinama dovoljnim za ugodna svemirska putovanja, a tada će lov na Vojadžere postati najzanimljiviji sport. Možda trknemo okolo po svemiru, nađemo ih, unapredimo one poruke, pa opet ispalimo sonde iz malo jače praćke… Da do prvih zvezda idu malo brže od sadašnjih 17 kilometara u sekundi, jer ovako će im trebati 40.000 godina do najbliže zvezde.

Ako ih niko i ne nađe, eh, pa nema veze. Neka su makar poslužili kao mentalna kulisa za TV seriju i knjigu “Kosmos” Karla Sagana, što beše i ostade nešto od najboljeg što sam ikada gledao na televiziji, onoj koje nema više i koja je veličala znanje, a ne petparačku zabavu. Da vas podsetim: Saganova ekipa je imala jednu od ključnih uloga u pripremi i izvedbi ove misije.

Za mene, misija Voyager je vrhunski simbol želje za dosezanjem daljeg, novog znanja. Bez obzira na vulgarna merila koja se smatraju jedinim prihvatljivim pokazateljima stanja današnjeg društva, ja i dalje verujem da će želja za novim pobediti letargiju, a da će žudnja za znanjem prevladati krdo koje samo želi da gleda televiziju, drapa fejZbuk i obavlja niz nužnih fizioloških radnji (sasvim sigurno, kada se ne bi morali da rade, mnogi ljudi, ako ne i većina, usadili bi svoje patetične živote baš u takvu matricu).

Simbolična je i optimistična činjenica da se obe sonde još uvek odazivaju, iako je verovatnoća da otkažu poslušnost posle toliko vremena bila prilično velika. Vojadžeri se i dalje javljaju kući jednom nedeljno (i to sa snagom antene koja nije veća od 300 W) i šalju zanimljive i korisne informacije radio talasima kojima treba 16 sati da stignu do nas. Ako to nije veličanstveno, onda zbilja ne znam šta jeste…