Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Čovek je imao ideju da kolege u kampusu malo oslobodi od stresa u toku ispitnog roka. A šta može bolje da posluži nego – iznenadna borba jastucima.
Scenario je dobar. Međutim, tip se grdno preračunao pri kraju…
I tako… Sledeći put razmislite kome je stres normalno stanje i kako uobičajeno reaguje kad ga potkačite.
Zbogom, Madiba.
Ma, mogu da se opkladim da ste barem jednom do sada čuli poneku bajku o sestriću pašenoga od zeta vaše kume koji je otišao u pustu Ameriku, zaposlio se kao perač prozora i postao miliJoner. Da li je to baš tako?…
Što se mene tiče, hvala lepo. Ne bih izašao na sims ni za 200 dolara po prozoru, a ne za 20.
Priča iz NY Timesa je ovde.
“Ja volim fotografiju, ali zapravo nisam zainteresovan za sliku. Postoji razlika između slika nečega i slika o nečemu. Ja želim da pravim slike o nečemu”, kaže Donald Weber.
Nakon što je, u više navrata, dugo vremena proveo istražujući fotoaparatom posledice katastrofe u Černobilju, marta 2011. godine je osetio veliki nagon da ode u Fukušimu nakon jedine nuklearne katastrofe koja se obimom, strahotom i posledicama približila onome što se desilo u Ukrajini 25 godina ranije (pride, ozračivanje je bilo tek “šlag na tortu” posle strahovite prirodne katastrofe – snažan zemljotres praćen cunamijem). Čak, rekao je sebi: “istražićeš ovo ili ćeš prestati da se baviš fotografijom”.
Pogledajte razgovor praćen slikama koje je Donald Weber napravio pričajući o katastrofi i pokušavajući da nađe odgovor na pitanje: da li je nauka Ahilova peta čovečanstva?
Potresno.
Prosta zamisao, dobra izvedba, krajnje moguć rezultat: sastavi dvoje stranaca u bazenu sa loptama i daj im šlagvort. To je sve.
Kao da treba više od ovog.
Kada ste poslednji put stekli prijatelja?
Ne znam za vas, ali moj rukopis je katastrofalan. Često mi je trebalo toliko vremena da rastumačim šta sam napisao da sam morao prvo da naučim lekciju ne bih znao šta bi bilo moguće da sam napisao. U tom pogledu, beleške su zadovoljile svrhu. Ali, šta kad same beleške služe kao jedina građa?… Jedan se dosetio.
Izgleda da im se nije svidelo. Prvo su se smejali, doduše, bar se tako čini. Ali ne znam koliko dugo bi to opstalo…
Nastavite sa čitanjem… “Hvatanje beleški na času (tradicionalni pristup)”
Tokom poluvremena, frtalja, bemliga kako već zovu te pauze u američkom fudbalu (onom što se igra rukom i što zaskaču jedni druge, što ih tobože opravdava jer su odeveni kao idioti) postoji običaj da lokalne kamere love razne zanimljivosti po publici, kako bi metodom perpetuum mobile (koji su u Americi odavno već izmislili, iskoristili, potrošili i bacili) zabavljali, kako ono glasi dežurna zamenica u ovakvim prigodama, istu.
Ponekad ulove zicer. Sledi video zapis.
I da se razumemo: ovo je viši cilj. Izdržite dva minuta ove muzike. Suština pasijansa vam obećava refundaciju za mentalnu patnju koja bi mogla nastati tom prilikom.
Burazeru, ne znam na čemu si, ali ‘oću i ja malo.
Svog straha od visine se neću rešiti nikad, jer to je neizlečiva stvar. No, na neki perverzan način uživam u ovom. A koliko tek ti ljudi uživaju, pokušavam da dokučim.
Ovo su oblici skakanja koji se nazivaju base jumping (ne znam da li uopšte postoji neki odomaćen prevod) i oni koji to upražnjavaju čine posebnu kategoriju među raznoraznim skakačima. Zajednička je ovisnost o adrenalinu, verovatno.
…A verovatno i stignu, sudeći po broju zainteresovanih klijenata.
Elem: zemlja je Bangladeš, grad je Daka, a godina je 2013.
Na svetu postoje stotine malih etničkih grupa koje su na rubu izumiranja. Ne onog klasičnog, kao što se desilo sa pticom dodo, već onog koje čini društvo – pripadnici plemena se utapaju u druge kulture, mladi nikada ne nauče jezik i običaje… Iako će njihov genetski kôd opstati nekoliko narednih generacija, oni kao narod uskoro neće postojati.