-А шта ти то сликаш?
-Град, какав је данас.
-А за шта?
-Како за шта? За себе. Да имам.
-Ај ме сликаш!
-И шта онда? Треба после некако да ти дотурим слику… И што да се петљам. Ал’ ајде.
И сликах га. Немам појма шта је хтео, осим да се слика.
Tag: fotka iznebuha
Једна од пре: шапурина
Кажу да је најлакши штос да посвађате два Енглеза да их питате како се исправно кува чај. Не само што ће имати различита мишљења о томе, него ће их заступати жестином коју не очекујемо од Острвљана… биће ускоро Острвљени.
Има и код нас таквих тема. Например, да ли постоји бурек са сиром, да ли закувавати кафу, да ли се сипа вода у вино или обратно… У данашњем случају, то питање за заваду гласи “како се зове ово на слици”.
У мом крају се зове како сам рекао у наслову, мада сам чуо и чапурје, комушина и још неколико речи, зависно од родослова. Скоро да може да се изведе “кажи ми како се ово зове па ћу ти рећи одакле си”.
Но, времена су се променила, и колико год да смо посвађани по питању укуса, вере (или безверја), музике, политике и свачега, око обичаја се изградила нека трпељивост, па је некадашње “не каже се тако него” постало “а моји кажу овако”, уз можда неку резигнираност што је свет полудео и не говори како треба. Чак сам виђао и мешане сватове где се не посвађају око обичаја.
Једна од пре: ће д’изађем на телевизор, а?
Сваки програмер је кад тад натрчао на муштерију која је имала генијалну идеју за додатак на апликацију, само да седнемо да то направимо, то свима треба, то ће да буде бум на тржишту, само ми то направи па да видиш, има да нас вуку за рукав, паре ће да пљуште. Очекивања од тога су ишла између “па да делимо паре”, преко “ово нема смисла да ми наплатиш, идеја је моја а ти ћеш то после наплатити другима” па до “подразумева се да је за мене цела апликација фрај, па ортаци смо”.
Е, да, како мали Перица то замишља.
То се обично завршавало тако да је додатак био написан, наплаћен слабо или никако, и после ником другом није требало. Али то није тема. Тема су моји мајстори.
Дође тако да се сређује којешта по кући, довршавају недовршени простори, дај сад док се има, после ко зна кад ћемо и како ћемо… и тако проз кућу продефилује неколико гарнитура мајстора. А пошто сам одавно кречана, фоткам редовно док раде. Ем тако фоткалица уместо мене памти кад је шта било, ем добро дође да се после ен година врати филм и тачно зна куд иде она цев или онај кабл.
Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: ће д’изађем на телевизор, а?”
Једна од пре: био је тако леп и добар
Ово би требало да је насумична фотка из тзв једонистичког правца, тј све нешто око кујне. Међутим, то још не објашњава наслов, који потиче из интерне форе, коју опет зна цео град али… ма, објаснићу, о том потом.
Ствар се врти око кокошака. Кад се прави торта, прво се бира рецепт, а критеријум за избор је овог пута био суманут: у коју иде више јаја. Јер смо запатили кокошке.
Испаде фотка округла па на ћоше – није баш квадратна, иако су на њој све саме кружне ствари (овде би, ради забуњивања, требало да убацим два-три поглавља о квадратури круга). Јесте оквир од стаклене посуде, округле да округлије не може за те паре, ал’ на слици је она ипак помало елиптична, не мош’ утрефити ту вертикалу, да објектив буде коаксијалан са посудом. Тј могло би, да је ово рађено у студију, ал’ ово сам уходио кухињу. Имао сам минут-два док су јаја стајала овако, а онда је ту улетео миксер и покварио сцену.
Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: био је тако леп и добар”
Дани лудаје (7) – избачено одељење Чента
Игром случаја, те суботе смо били у Београду, и за дана још завршили шта смо имали. А онда се у повратку сетим шта смо оно видели у Ченти, и (чудо!) не заборавим да станем где треба.
Пријеле нам се лудајначе, па то је. А и светло се наместило, таман жути сат прелази у плави, а лудаје ко за изложбу.
(велика)
Место је… кад се приђе са београдске стране, чим се пређе мост и прође Шербуљева кафана, нема педес метара. Не можете промашити.
Nastavite sa čitanjem… “Дани лудаје (7) – избачено одељење Чента”
Једна од пре: црвени балон (сликом, опет)
Наша рндалица је чудо једно, мало мало па ми натрчи нешто. Малопре, опет неки црвени балон, а није онај филм него она песма (а не она друга). И онда се сетим да сам се недавно позабавио нечим таквим (као што је то већ урадио и Шеф, али је фотка отишла у минус).
Балони, па још црвени, су ствар за којом се објектив сам окреће (као и за маглом, добрим рибама, мачићима, заласцима и илузијом геометрије у тзв. природи). Пошто и ја могу да одолим свему осим искушењу, ево.
(велика)
Прво мало о околностима. Ово је рођендан једне трогодишње даме, дакле нисмо поранили са дочеком. Наштрикао сам то вече гомилу добрих снимака, али породичних. Јер, кад на журци имате маторог фотоаматера кога пиће нешто неће…
Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: црвени балон (сликом, опет)”