Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Oko može lako da prevari. A tek fotoaparat!…
Stvar je, zapravo, jednostavna. Pogledajte ovu fotografiju.
A ko voli, može da pogleda i veću… Mada ona nije neki uzor detaljnosti, jer je urađena prespora ekspozicija iz ruke sa malim aparatom, pa se to oseti na snimku.
Znate li koje je ovo mesto?
И каже Зоћа, ако не знаш шта да пишеш, пусти своју плејлисту да ме подсети. Подсетила ме десетак пута, па ништа – тек друга рндаљка, она што ми врти фотке, ме подсетила. Па сам нашао и фотку.
А на фотци, један озвучени акустичар. Тј прво је био акустичар а после му се осладило да понесе и појачало и уштека гитару у њега, и опет му је добро ишло. Јер, за разлику од осталих из те екипе (Млинарец, Перцл, Буцо и Срђан, Ибрица, Даг, Мануфактура, …), умео је да грмне гласом.
(велика и није лоша, овде сам већ савладао пресликавање старих негатива)
Томаж Домицељ ми је био првина по више питања. Први чупослав који се појавио на забавњачком фестивалу, са истим оваквим пончом и фризуром и гитаром од дванаест жица (какву сам већ видео, целу годину раније), свирао је увод у “Човек, каквог нема” за Мајду Сепе (на овом снимку је у сакоу, у директном преносу је било како кажем). Кеви сам морао штошта да објашњавам.
Stara priča o tome kad je vreme fotografisanju, a kad mu vreme nije. Foto-beleška iz vremena kad ovaj turista nije imao resurse protiv sunca u zenitu…
Dobro, de: nije bilo podne. Bilo je već pola jedan.
A sad, spektakl: Grba vadi svoje stare fotke iz naftalina.
Veća fotka je ovde. A sad, da objasnim sve po redu.
Фотка коју окачим овде некако изгура друге фотке снимљене истом приликом. Ове друге му некако дођу као бе страна сингла, ређе их се сетимо. Овог пута, шлагворт ми је дао Грба пре неки дан, оним мутним водопадом.
Ово је снимљено на Царској бари, на месту где се утабана стаза завршава а преко плићака је, на ниским стубовима постављена, дашчана стаза. Она води до видиковца, који је нешто као ловачка чека, платформа под кровом, чији је под метар ипо изнад воде. А воду углавном замишљамо као бистру. Осим кад није. Ово је бара.
Овог пута препоручујем да се погледа и велика, има ту свачега у ситницама.
Има двадесет вицева о Билу Гејтсу који је као умро, па га пусте да завири у рај или пакао, и он се одлучи за потоње јер је тамо луда журка, пиће клопа секс и уживанција. Кад стигне тамо, а оно све најгоре. Шта је ово, где је оно што сте ми показали? Е, то је била реклама…
Спушћавали смо се сви на то уже, а најгори спуст је тзв. стварност. У тој стварности смо некад имали индустрију, као и остали. Данас имамо, хм, џунглу.
Дакле тако то данас изгледа, ни на великој фотци није лепше. Односно, надобудни еколози се вероватно одушевљавају оваквим сликама, види како је зелено, прируда…
