Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Svako će se složiti da nam je tehnologija učinila živote udobnijim, može biti da nam je i ponekad zanimljivije ako koristimo tehnologiju. No – šta je sa suštinom? Jesmo li bolji ljudi? Živimo li zdravije? Umemo li da razmišljamo bolje? Nalazimo li ikakvu novu suštinu ili smo previše zauzeti da bismo primetili pravi svet oko nas?
O tome govori ovaj film.
Nastavite sa čitanjem… “Kako pogoditi nešto i promašiti sve ostalo”
Lili, Leon i beba Orson su jedna totalno blesava familija koja ima sledbeništvo na Internetu. Kada su se novopečeni roditelji sa mališom preselili u novu stambenu jedinicu, bilo im je žao da pobacaju veliku količinu kartonske ambalaže koju su upriličili za preseljenje. Kreativna nota u familiji je izbila na površinu i počeli su da objavljuju fotografije na kojima parafraziraju scene iz čuvenih filmova. Priprema jedne takve scene je mnogo složenija nego što biste mogli da pretpostavite, što je ekipa i pokazala na nedavno objavljenom video zapisu pripreme parafrazirane scene iz filma Beetlejuice (1988):
Jedan fotograf je doživeo da foto-sesija koju je izveo sa svojm trogodišnjom ćerkom, a potom je objavio na Instagramu, bude žigosana kao čin bolesnog monstruma. Beše to samo zato što je detence bilo goluždravo na vrelom letnjem danu. Stigmatizacija je bila brza, masovna i potpuna. Nedostajalo je samo hapšenje, jer slučaja zapravo nije bilo.
Srećom, taj čovek je odlučio da stane protiv onih koji su ga osudili i od svega napravio performans gde je pozvao svakog da saopšti šta vidi na fotografijama.
Dok su neki u tim fotografijama videli akt dečije pornografije, većina je videla oca koji provodi vreme svog života sa svojim rođenim detetom, pri čemu ne treba biti osobito mudar da bi se na fotografijama prepoznalo kako oboje apsolutno uživaju u tom druženju.
Zahvaljujući tom animiranju javnosti i beleženju reakcije većine, Wyatt Neumann je dobio natrag svoje suspendovane naloge na društvenim mrežama. Ali, pitanje je ostavljeno otvoreno: gde je granica?
Neki geniji mogu da se prepoznaju tek kad na videlo izađe ono što su oni videli, a svi drugi nisu. Za Stenlija Kjubrika, koji je profesionalnu karijeru započeo kao fotograf časopisa Look u Njujorku, fotografija u filmovima koje je stvarao bila je alfa i omega njegovog jezika. Legenda kaže, a ovaj kratki video-isečak potvrđuje, da je za neke ključne sekvence u filmu Barry Lyndon (1975) Kjubrik uspeo da iskonstruiše specijalnu kameru oko objektiva kojih je bilo svega nekoliko komada na svetu – sa otvorom blende 0,7!
Nastavite sa čitanjem… “Objektiv dostojan ideje jednog (i jedinog) Kjubrika”
Svako ko iole nešto zna o fotografiji i prati današnja zbivanja, dobro je upoznat sa time da je digitalna tehnologija svojim kapacitetom i kvalitetom najzad stigla tamo gde smo ostavili analognu. Štaviše, postoje oblasti bavljenja ozbiljnom vrhunskom fotografijom u kojima je učinjen značajan pomak u rezultatima upravo zato što ova tehnika daje nešto od kvaliteta koji ona ranija nije mogla.
Primera radi, trojica majstora fotografije koji su junaci ove priče koriste Nikon D4s, spravu koja u režimu dinamičkog fokusa može da izvede jedanaest tehnički savršenih ekspozicija u sekundi. Međutim…
Nastavite sa čitanjem… “Ono što ne može da se kupi u foto-radnji”
Pitaću vas otvoreno: spadate li u one koji fotogrrafe i fotografiju uzimaju zdravo za gotovo? Takvima je posvećena ova dramska minijatura.
“Znate li šta mi najviše nedostaje?”, pitala je Katy, koja se već dve godine bori protiv najopakije bolesti. “Osećaj bezbrižnosti”, reče.
Dvadeset pacijenata obolelih od raka pozvano je u foto-studio. Zamoljeni su da žmure dok traje šminkanje. Postavljeni su pred poluprozirno ogledalo, a sa druge strane je čekao fotograf spreman da snimi trenutak kada ti ljudi najzad ugledaju sebe u ogledalu.
Fotografija može da bude važna. Najvažnija fotografija je ona koja ima misiju. I misija ima raznih. Najveće poštovanje zaslužuju one koje su zasnovane na ideji poboljšavanja života čoveka. Pa makar samo i na sekund.
Pokloniti jedan sekund bezbrižnosti nekome ko se možda već pomirio da nema više vremena: veličanstveno.
“Ja volim fotografiju, ali zapravo nisam zainteresovan za sliku. Postoji razlika između slika nečega i slika o nečemu. Ja želim da pravim slike o nečemu”, kaže Donald Weber.
Nakon što je, u više navrata, dugo vremena proveo istražujući fotoaparatom posledice katastrofe u Černobilju, marta 2011. godine je osetio veliki nagon da ode u Fukušimu nakon jedine nuklearne katastrofe koja se obimom, strahotom i posledicama približila onome što se desilo u Ukrajini 25 godina ranije (pride, ozračivanje je bilo tek “šlag na tortu” posle strahovite prirodne katastrofe – snažan zemljotres praćen cunamijem). Čak, rekao je sebi: “istražićeš ovo ili ćeš prestati da se baviš fotografijom”.
Pogledajte razgovor praćen slikama koje je Donald Weber napravio pričajući o katastrofi i pokušavajući da nađe odgovor na pitanje: da li je nauka Ahilova peta čovečanstva?
Potresno.
Na svetu postoje stotine malih etničkih grupa koje su na rubu izumiranja. Ne onog klasičnog, kao što se desilo sa pticom dodo, već onog koje čini društvo – pripadnici plemena se utapaju u druge kulture, mladi nikada ne nauče jezik i običaje… Iako će njihov genetski kôd opstati nekoliko narednih generacija, oni kao narod uskoro neće postojati.
Aj’ pa vidimo se za koji dan.