Tag: geniji

Niko ne očekuje inkviziciju iz Koloseuma

Kako ono reče stara poslovica o korelaciji starca i udarca? E, pa to.

Kada sam se onog novembarskog dana 2014. osvrnuo na koncert grupe Colosseum u Budimpešti, koji sam protiv svakog nadanja starog četvrt veka ipak uspeo da pohodim, bio sam naročito ganut činjenicom da sam iskoristio doslovno poslednji trenutak da se sretnem sa jednom od meni najdražih grupa otkad sam obratio pažnju na muziku uopšte. To je bio poslednji koncert na etapi kroz srednju Evropu; bio je poznat plan da će grupa u martu 2015. odsvirati jednu kratku turneju po Engleskoj, ako se dobro sećam beše reč o pet ili šest koncerata, i to je to, kraj, nema više. Nakon obavljenog posla, grupa časnih staraca se povukla u zasluženu penziju, ne dozvoljavajući da Colosseum ijednog časa postane patetična karikatura, kao što se odveć često desilo sa mnogim bendovima starog kova na Ostrvu.

Naravno, ne bi bilo realno očekivati da velemajstori tog ranga okače instrumente o klin i odu da hrane golubove u parku; svi su oni ostali vezani za svoj zanat do poslednjeg daha. Međutim, nismo očekivali baš ovako nešto:

Auh!

Nastavite sa čitanjem… “Niko ne očekuje inkviziciju iz Koloseuma”

Odavno nismo proveravali šta je to Zappa

Znate šta, dragi moji? Postoje ljudi čiji gubitak je nemoguće preboleti. Frank Zappa je ličnost koja danas nedostaje više nego ikad, otkad ga odvukoše na Neko Bolje Mesto pre, uh, četvrt veka.

Međutim, to što je on nevoljno otišao iz ovog meteža nije znak da mi sad treba da prestanemo da mislimo o nasleđu koje nam je ostavio. Zato, na posao.

Jer, hteli mi to ili ne hteli, gabarit tog nasleđa je jebeno velik, a šta god pokušali da preskočimo, pogrešićemo. Drugim rečima: od oklevanja vajde nema.

Nastavite sa čitanjem… “Odavno nismo proveravali šta je to Zappa”

Jedan sasvim neočekivan pokazatelj posebnosti

Nedavno sam došao do jednog totalno benastog, ali bolno istinitog zaključka: među ljudima sa kojima sam u nekakvom generičkom kontaktu, a uopšte mi više nije jasno zbog čega uopšte utucavam svoje vreme i trud na njih jer oni toga očigledno nisu vredni, jasno se ističe jedna karakteristika. To su ljudi koji ne slušaju ili nikad nisu slušali Led Zeppelin, ne znaju šta je to i ne pokazuju ni trag namere da saznaju. I možete da mi verujete, ali ne morate, svejedno mi je: taj lakmus u mom slučaju funkcioniše besprekorno.

A onda sam, iz puke zabave, tražio onu drugu stranu: koja muzika karakteriše ljude sa kojima se ne viđam dovoljno često, a sa kojima pri susretu nastavljam kao da smo se juče prvi put videli?

Pre nekoliko dana sam utvrdio da je to muzika grupe The Allman Brothers Band. A sad znam i zašto.

Nastavite sa čitanjem… “Jedan sasvim neočekivan pokazatelj posebnosti”

Pet godina, pet vekova, večnost

Čitam baš jutros uz kaficu: Bill Gates je ljubazno odbio ponudu Donalda Trumpa da zauzme prestižno mesto savetnika predsednika SAD za nauku. Reči koje je ujka Bili upotrebio prilikom odbijanja su diplomatske, sročene manirom čoveka koji nije slučajno postao prvi pojedinac sa realno stečenim bogatstvom koje je prešišalo sto milijardi dolara: “Mislim da ta dužnost ne bi predstavljala optimalno korišćenje mog vremena.”

Iza zavese ovog eufemizma se nalazi podatak da je tokom dva susreta Trump oba puta zahtevao od Gatesa da mu ovaj potanko objasni kako to da virus HIV i virus HPV nisu jedno isto. Takođe, pažljivi hroničari su zabeležili kako je Trump u obe prilike koristio ne baš diplomatski rečnik da opiše svoju fascinaciju fizičkim izgledom ćerke Billa Gatesa, koja ima 22 godine i mogla bi unuka da mu bude.

Nema nam spasa.

Nastavite sa čitanjem… “Pet godina, pet vekova, večnost”

Letnja, malo pre vremena

From the park I hear rhythms
Marley’s hot on the box
Tonight there will be a party
On the corner at the end of the block

Ako sam ikad mogao da poistovetim neki ritam sa nekim godišnjim dobom, onda je to bilo stavljanje rege muzike u kontekst vrelog leta. Istina, još uvek nije jul, ali ovaj april je bio najtopliji otkad se meri temperatura, nekoliko prethodnih dana u mojoj ravnici je nosilo ugođaj teškog letnjeg vazduha kao da je već došlo vreme žetve, a meni se nekako danas sluša ova pesma.

Uostalom, danas je 68. rođendan Stevieja Wondera i to je već sasvim dovoljan razlog da slušamo bilo koji od stotinu njegovih superhitova.

A to što se za Dan bezbednosti niko nije setio Ilije Čvorovića, stvarno nije naša krivica.

Nastavite sa čitanjem… “Letnja, malo pre vremena”

Zvonzarice

Nedavno sam pomenuo dve stvari koje naizgled nemaju veze jedna s drugom. Prvo sam na jednom mestu pomenuo jednu audio kasetu koju sam jedne zime doneo iz posete rođacima u Zemunu, gde sam je napunio muzikom koju sam upecao na lokalnim FM stanicama koje nisam mogao da uhvatim kod kuće (Studio B, Radio 202). Beše na toj BASF kaseti snimljena prva pesma King Crimsona kojom sam se ikada obeznanio. A beše tamo i jedna pesma na kojoj sam nedvosmisleno prepoznao Erica Claptona, ali tu pesmu nisam mogao da uhvatim nigde, jer niko od mojih vršnjaka nije znao tu pesmu.

I tako, zaboravio sam na taj neimenovani prelepi pesmičuljak sve dok jednog dana, dvanaestak godina kasnije, poštar nije doneo paket iz Porthmadogga, gradića u severnom Velsu.

Najzad sam tu pesmu našao na ploči koju sam kupio narudžbom od Cobb Records (a, ružnog li sajta, mila majko).

Nastavite sa čitanjem… “Zvonzarice”

Dolaze Clapton i još jedan

Bila je zima 2010. Stiže mi mail od kolege s posla, u njemu kaže: “Jesi li čuo? Na leto dolaze Eric Clapton i još jedan u Beograd! Znam da Claptona voliš, pa da te pitam – hoćeš li ići na koncert?”. Moj odgovor je usledio odmah: “Sedi, jedan. Kao prvo, ne dolaze Clapton i još jedan, nego Steve Winwood i još jedan, ni taj nije loš. Kao drugo, mene se za takve koncerte ne pita hoću li ih pohoditi, nego kad sam kupio karte i koja mesta sam već odabrao.” Nije se čovek naljutio, dabome, pogotovo nakon što sam mu dao par naznaka na proveru, što je uključivalo i špil linkova na Cevki gde je mogao da čuje šta treba, pa i da se počeše gde ga nije svrbelo.

Zajednički muzički rad Erica Claptona i Stevea Winwooda je nevelik, ali izuzetno važan. Međutim, postoji nešto još važnije, a posledica je tog susreta.

To je uticaj Stevea Winwooda na muzičko i, naročito, autorsko odrastanje Erica Claptona. Taj uticaj je bio ključni u karijeri velikog gitariste i mogao je da se čuje sve dok nije prevagnuo uticaj J.J. Calea i onog stila koji smo kasnije nazvali Tulsa sound.

Nastavite sa čitanjem… “Dolaze Clapton i još jedan”

Ono kad te pesma ubije k’o zeca

Now we’re alone and I am singing my song for you

Kada smo prvi put slušali ovu pesmu na Suštini pasijansa, tom prilikom u živoj izvedbi njenog autora, napisao sam veoma kratki prilog. Jer, čak ni posle dugog niza godina, koliko neizmerno volim “A Song for You“, nisam bio u stanju da kažem išta suvislo. Što bi ono rekli: zbunologija, napredni nivo. Ovog puta idemo dalje: poslediplomske studije.

Oh.

Nastavite sa čitanjem… “Ono kad te pesma ubije k’o zeca”

Pišem knjigu svaki dan

Elvis Costello je čovek koji je uspeo da barem jednom zbuni svakog ko se upustio u istraživanje njegovog opusa. Što se mene tiče, nemam nikakav problem da priznam da me je zbunio desetinu puta, a nešto mi govori da će toga biti još. No, to je tako: nije lako suočavati se sa genijima koji su, usput, i skribomani. Na sreću, besprekorno je lako suočavati se sa tom muzikom.

I kao što rekoh…

Nastavite sa čitanjem… “Pišem knjigu svaki dan”

Pogled sa dna boce

O životu i radu Johna Calea mogu da raspredam do sutra, ali to nema nikakvog smisla. Ovaj čovek i muzičar je toliko neobičan da sumnjam da će ikada o njemu biti napisana potpuna priča. Nekako, uvek je voleo da bude u senci sarađujući sa velikim imenima. Za to je imao i dobar razlog – o Lou Reedu & The Velvet Underground, Nico, Nicku Drakeu, Patty Smith i mnogim drugima sa kojima je radio napisano je bezbroj tekstova, a on je na miru mogao da sklapa sopstvene radove koji se nikako nisu uklapali u poznate obrasce.

Tokom cele svoje karijere je autorski cilj postavljao malo dalje od svih ostalih.

Nastavite sa čitanjem… “Pogled sa dna boce”