Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Suština pasijansa upućuje poslednji pozdrav najvećem umu kosmologije našeg doba.
Bilo je inspirativno živeti u vreme saznanja koja je ovaj čovek otkrio u svom neverovatnom umu. Čitali smo “Kratku povest vremena” kao da je avanturistički roman, možda ne shvatajući da knjiga koju držimo u rukama zaista predstavlja najveću avanturu našeg doba.
Neka ti je večna slava, Profesore.
Grupu Blue Öyster Cult muzičke enciklopedije opisuju kao inteligentne hard rockere koji stvaraju izuzetnu, jako rafiniranu muziku u okviru žanra. Duga i plodna karijera rezultirala je gomilom sjajnih albuma, a zbog nesumnjivog sviračkog umeća važe za jednu od najvećih koncertnih atrakcija na planeti. Veliko kult sledbeništvo ih verno prati preko četiri decenije, a “široke narodne mase” ih već teže vare – mistična & kriptična lirika se ne primaju tako lako.
No, oni znaju i da naprave pesmu čija je naracija pravolinijska.
Danas, za razliku od uobičajene vikend-skribomanije koju od mene povremeno trpite, prijatno ću vas iznenaditi izbegavanjem velike priče. Moju proteklu sedmicu je obeležilo pohađanje koncerta Josipe Lisac. U pokušaju da što duže u sebi zadržim što više od tog neverovatnog događaja, delim sa vama matičnu izvedbu pesme koju je Josipa izvela sa grupom Chui, a koju sam tog 14. februara u centru Sava čuo prvi put.
Ne bi čovek očekivao od Josipe i ovako nešto, zar ne? Ili – možda i bi?…
Kad dođe vreme da pred Svetim Petrom položim račune o svom životu, moći ću da mu kažem, i to sa ponosom ako mi bude dozvoljeno, da sam neko vreme provela svirajući ritam-gitaru u bendu sa Albertom Leejem.
Emmylou Harris
Postoje neki veoma posebni ljudi na muzičkoj sceni koji bi, da je pravde i poštovanja zasluge, stekli mnogo veću slavu. Kombinacija sviračke veštine, besprekornog baratanja muzičkom literaturom preko svake granice žanra i uticaja koji su imali na druge oko sebe sugerišu isto, ali ta imena ostaju dobro poznata samo nama, ludacima koji volimo da čeprkamo po faktografijama, kao i muzičarima, koji često navode svoje uzore i na razne načine im uzvraćaju dug; šira publika uglavnom ostaje nesvesna njihovog doprinosa.
Jedan od takvih ljudi je i Albert Lee, fenomenalni engleski gitarist koji na samom početku ovog video-zapisa daje ključ svog položaja u muzičkom svetu.
Stvar je jasna: čovek nije dozvolio da mu slava pomuti pamet. Oduvek je želeo da svira, a zlatni gral kojem stremi nije novac, nego nekakva hipotetička najbolja svirka na sceni, kojoj namerava da teži dok god bude mogao da svira.
They say your style of life’s a drag
And that you must go other places
Just don’t you feel too bad
When you get fooled by smiling faces
Postoje oni koji razumeju perfektnu muziku. Postoje i oni koji to svoje razumevanje mogu da uposle u kreiranju takve muzike; takvih je malo. A većina najboljih kad-tad dođe do saznanja da genijalne stvari uglavnom bivaju jednostavne, pa lepotu izražavaju isključivo dobrom idejom, a ne silnim komplikovanjem situacije. Ima i drugih, koji baš namerno komplikuju stvar, a kad se neko pobuni protiv takvog načina, vešto ga dočekaju na volej: “Ti se u to ne razumeš, jer da se razumeš, ne bi tako govorio”. I onda, oni koji se kolebaju ustuknu korak nazad, a pametni vide da ne vredi u ići okršaj sa budalom jer svet ne bi uočio razliku, pa ućute.
Ali, šta ćemo sa onima koji su nedvosmisleni geniji, koji iza sebe imaju decenije neprekidnog dokazivanja svoje sposobnosti, a pritom su zbilja skloni (srećom, tek tu i tamo) da iskomplikuju stvar? Hoćemo li i njima smeti da otpišemo replikom “Previše nota!”, kao onaj zavidljivi direktor Opere Mocartu u onoj sceni u filmu “Amadeus”? Recimo, šta da radimo sa ovakvim slučajevima:
Predlažem da se predamo i samo uživamo u savršenstvu ideje koja je, šta god ko pomislio, ipak privedena kraju kao koherentna celina.
I guess you’d call it suicide
But I’m too full to swallow my pride
U vreme kad se grupa The Police pojavila na sceni, već sam uhvatio zalet u pokušaju da razumem rock scenu i odnose na njoj. Dakako, nisam razumeo ni koliko crno ispod nokta, ali bilo mi je jasno da u slučaju te grupe postoji neka posebnost. Čudne note, čudni akordi, minimalistički sastav, a tako mnogo muzike…
Godine su bile potrebne dok nisam dotakao nešto nalik suštini te muzike.
Ako nemate ništa protiv, ovo nedeljno popodne ćemo utrošiti na rekonstrukciju ne baš tako redovnog podlistka rubrike čiji nezvaničan naslov glasi “Zašto, o zašto ja ovu muziku ne slušam svaki dan“. Imamo za tu potrebu nekoliko prvoklasnih kandidata koje stalno držimo u rukavu, a tek ponekad ističemo u prvi plan. To su, najčešće, oni muzičari za koje kažemo da su van kategorija, što znači da nema svrhe porediti ih sa bilo kim drugim.
Jedan od tih ljudi je i Richard Thompson, naš stari znanac.
Danas bih, pak, hteo da zastanemo na čas i osvetlimo i druge aspekte muzičkog dela tog majstora, a ne samo one koje ima u prstima.
Želite znati, Heleno lijepa
da l’ pred vama stvarno skitnica stoji
il’ i mene, kao i vas, progone ljudi psećih glava
i psi s licima vlastitih gospodara
Vrtim se sinoć nešto po fejZbuku, kad u uglu napomena o rođendanu jednog prijatelja. Sreli smo se svega dvaput u životu, on beše na sceni, ja u publici. Uticao je na mene kao muzičara, kao adolescenta, kao nekog ko nije dozvolio da iz njega iscede baš sve kad je sivilo postalo dominantna kategorija. On, pak, za mene ne zna, što je sasvim u redu, jer to takozvano prijateljstvo je zapravo spontani direktni kontakt koje poznate ličnosti poput njega lako odobravaju na onoj društvenoj mreži.
No, tako ispade da sam saznao da je Drago Mlinarec juče napunio 75 godina.
Dobro ti zdravlje, starino!
Ovaj citat je zabeležen mikrofonom koji je stajao neposredno ispred Vana Morrisona na jednom koncertu, ko zna gde i ko zna kad. Kada je Van the Man to izgovorio, pred njim se nalazilo nekoliko stotina ili možda nekoliko hiljada onih koji su platili ulaznicu da bi prisustvovali svirci, da bi usput, an pasan, bili počašćeni kada su izrazili neko nezadovoljstvo. A njemu se nakon te izjave, verovatno, ni obrva nije pomerila. Za preko pedeset godina karijere, taj čovek je dao manje od pedeset intervjua (računajući sve medije: novine, radio, televiziju, portale…) i da sad ne lajem šta ga ono beše zabole u vezi sa tim kakvo mišljenje mi gajimo o njemu, pojedinačno ili u grupi, ponekad ili uvek.
Pa u čemu je problem sa tim arogantnim dripcem, sa čovekom za koga saradnici kažu da je pakao raditi sa njim, sa muzičarem koji je jednom prilikom čak snimio loš album iz čiste pakosti?
Problem je u tome što je to ponašanje u potpunom raskoraku sa rezultatima njegovog rada: Van Morrison je genije, voleli vi to ili ne.
Nastavite sa čitanjem… “If you don’t like it, go f*ck yourself!”
Ne mogu da vam opišem kako sam se osećao 11. marta prošle godine. Ako se sećate, tog dana je Keith Emerson je uradio najgluplju moguću stvar u svom životu – odlučio se da ga prekrati. O razlozima takvog poteza možemo samo svi zajednički da nagađamo tek, ma koliko da mu je poremećama motorika poslednja dva prsta na desnoj šaci (klavijaturisti znaju o čemu pričam) pravila probleme na nastupima – ja sam se nadao.
Da ću ga videti na nekom koncertu, mada je već bio objavio da će da ide u penziju.
