Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Sad, žao mi je ako zbog mogućeg slabijeg poznavanja engleskog jezika budete imali problema da razumete šta to John Cleese ima da kaže o glupim ljudima, ali vas molim da ipak pokušate.
Nastavite sa čitanjem… “Kad je neko glup, ne možeš mu to ni dokazati”
Ne, nije to taj peti oktobar. Nema više tog petog oktobra. Nije ga nikad ni bilo, ako ćemo pravo. Menjaj temu.
Pa dobro, onda da menjamo temu. Tri, četr:
Nije plagijat! Originalno je! Čovek se tri godine marljivo bavio istraživanjem i bio je samo malo umoran kada je obeležavao reference u disertaciji. Komisija je rekla svoje. Nije plagijat! Originalno je! Čovek se tri godine marljivo bavio istraživanjem i bio je samo malo umoran kada je obeležavao reference u disertaciji. Komisija je rekla svoje. Nije plagijat! Originalno je! Čovek se tri godine marljivo bavio istraživanjem i bio je samo malo umoran kada je obeležavao reference u disertaciji. Komisija je rekla svoje. Nije plagijat! Originalno je! Čovek se tri godine marljivo bavio istraživanjem i bio je samo malo umoran kada je obeležavao reference u disertaciji. Komisija je rekla svoje.
Jeste li primili k znanju? Ako jeste, idemo dalje.
Samo spremiš lovu, kažeš šta hoćeš i snimiš bez problema.
Ko je rekao “Krljavuša”? 
Neka i njima bude zanimljivo, reče jedan veseljak i postavi telefon sa video snimkom gliste pored bare pune žaba.
Jedan od samuraja Skoja je rekao “hajde da zajedno pravimo te utovare nedeljom”. Nećete verovati šta se potom dogodilo!!!!!!!!!!!
A opet, ako ćemo pravo, možda i nije tako teško poverovati: počeli smo da pravimo utovare nedeljom zajedno. I to je bilo to.
Eh, k vragu: nikakva navlakača od nas. Nikakva tuča ili barem hvatanje za rever. Ama, niko se nije ni posvađao! Dosadni ljudi, pa to ti je! Čak je ostalo zabeleženo da je jednom od samuraja bilo pomalo neprijatno što je u uvodnom pasusu upotrebio više od jednog uzvičnika (a i to je, da njega pitate, bilo previše). I tako, htedosmo reći, ove utovare pravimo zajedno još odavno. I odavno ne vodimo statistiku tipa “ja sam ovoliko, a ti samo onoliko”… Mi to zajedno, kao da smo na radnoj akciji, božemeprosti.
Problem može da nastane kad se neko zaleti da kaže nešto, pa niko živ ne može da ukapira zašto je to rekao, a posle ne može ni on sam. E, tu onda rade makaze (ne samo slika makaza koju poznajete iz utovara). Da smo bar neki pravi medij, pa da od ničega napravimo nešto. Ovako, mrka kapa: toliko smo benasti da se takvim nastupima čak i ponosimo. Što reče jedan od nas: “Znam ja nas, je…” A, ne, nije rekao to, već: “Mislim da ćemo skroz razbiti onu famu o babicama i kilavoj deci”.
A ono prvo kaže svako od nas, ponekad. Podsećamo jedni druge i sami sebe da je dobro što se nismo dali socijalnim lenjirima, pogotovo onim što vode ka zaposlenju u raznim javnim preduzećima.
Sve je stvar frekvencije, intenziteta, razmene energije… Entropija ne mora da bude silovita da bi preuzela stvar. Jednostavno, ako vas niko nije obavestio da se smak sveta desio, to ne mora da znači da ga nije bilo.
Jedino smo mi najpametniji. Sve znamo čak i kad ništa ne znamo, ne prepoznajemo očigledne znakove propadanja dok slušamo kako će već sutra da nam bude bolje… A za to vreme, ono što ne postignu da porobe iz pravca A, svakako će postići da pohvataju oni iz pravca B. Na bojištu neće biti krvi, jer to nije ta vrsta bitke, ali će biti prevrnutih kontejnera. Jer ako ne budu prevrnuti, neki neće moći da potraže nešto za jelo.
Ako je za utehu, mi nekoga još uvek zanimamo kao tržište, što bi bio znak da negde neke preostale snage još ima.
Retrogradni vetrovi. Mnogo njih. Vulgarni oblici kapitalizma traju li, traju.
I tako, dok se prebrojavaju glasovi referenduma u Škotskoj i dok broj komentara na netu raste eksponenicjalno, ostaje da se pitamo ima li luđeg dijalekta engleskog jezika od onog kojim govore Škoti. To zvuči ovako nekako:
Sad znamo za barem jedan od korena pobude za nezavisnošću. Ponosan neki narod. Voli svoj jezik i nada se da neće više morati da se služi samo engleskim.
Uskoro ćemo saznati koju glavu su Škoti izabrali.
Svet je prepun psihopata. Evo, pre neki dan sam video jednog tipa u kafiću. Čitao je knjigu, umesto da čeprka po mobilnom kao sav normalan svet!
U međuvremenu, idolatrija polako uzima maha. Još će sportisti ispasti krivi što im namećemo ulogu idola… Mada, kad malo razmisliš, oni zaista nisu krivi. Kad je Bogdan ubacio onu spektakularnu trojku i podigao sve na noge, beše to najpre šut sa 7,5 metara, pa sa devet, pa sa deset, pa iz svlačionice, pa sa druge planete… I sad, taj dečko će se ni kriv ni dužan naći na udaru kritike prvi put kad omaši nešto – pri čemu ne bi bilo loše primetiti da se, osim truda i uspeha, u sportu uvek dešavaju i elementi sreće i elementi baksuza, kao neodvojivi deo sportske igre – i mi ćemo ga razapeti na krst; jer upravo to mi radimo svojim idolima. Ukoliko oni sami ne preduzmu nekakve kontramere, to jest; a košarkaši uglavnom gledaju svoja posla, pa je mala nada za to.
Možemo li da obećamo sebi da nećemo upropastiti duh tih mladih ljudi, koji su upravo duhom došli do toga da večeras ukrste koplja sa generički najvećim favoritom svetske košarke? Hoće li iko primetiti koliki je to uspeh već postignut, bez obzira na ishod večerašnje utakmice? Da li ti sjajni momci, pobogu, imaju imalo kredita za budućnost, kad im vetar dune u pramac i podigne talase? Nadajmo se tome. Jer, oni su veliki ne samo zato što su pobedili u petak. Veliki su zato što su pokazali snažno srce i odlične živce protiv ekipe koja je na kraju odigrala najbolju četvrtinu tog svetskog prvenstva, što je čak zamalo bilo i dovoljno da tas prevagne na njihovu stranu.
A na to ste već zaboravili, zar ne?
Čovek je našao smisao života u upornom vežbanju, iskoristivši fizičke predispozicije kojima je očigledno već bio obdaren. A onda je pružio i vanserijsku prezentaciju svojih kapaciteta koji na mahove deluju kao neizvodljivi.
Fascinantno.
Veoma sam srećan što je Obeliks došao da nas poseti, ali gde je Asteriks da nam donese čarobni napitak?
Mada, koliko se sećam, čarobni napitak je delo druida, a ne Asteriksa. Dakle, ne treba nam Asteriks, nego neki mistični čičica s dugom, sedom bradom. U stvari, složićete se, ne treba nam ni on – takvih imamo za izvoz, ogrnuti u mantije i džipove. Ne treba nama u stvari niko, jer iz ovih govana se možemo izvući sami. Ili ne možemo…
Nego, ako su onomad sa Segalom potražili savete i iskustva u borbi protiv kriminala, da li su sada od Depardjea potražili savete iz mačevanja ili pomoć kako dobiti “zelenu kartu” za Ameriku, zemlju obećanu? Da li je možda otkrio tajnu krije li se iza gvozdene zaves gvozdene maske gvozdeni čovek?